Šta je zapravo samopouzdanje i na šta sve utiče kada su mališani upitanju? Kako se samopouzdanje gradi i kako se ponašaju deca sa niskom stepenom samopouzanja? Ovo su pitanja na koje smo potražili odgovore kod stručnog lica, dečjeg psihologa, Vesne Jovanović.
Prvo treba reći da u svakodnevnoj upotrebi reči samopozdanje ta reč ima više različitih značenja pa je i to jedan od razloga za stvaranje zabune, šta je to uopšte samopouzdanje?
Samopouzdanje je poverenje u sopstvene sposobnosti, ono koliko sebe cenimo. Pored osećaja sposobnosti, na njega utiče i osećaj da smo voljeni.
Za razvoj dobrog i zdravog samopouzdanja je veoma značajan period ranog detinjstva. Dok su mala, deca potpuno zavise od odraslih i u zavisnosti od toga koliku podršku dobijaju i kako se reaguje na njihovo ponašanje, imaće bolju ili lošiju sliku o sebi, a to je prvi korak ka izgradnji visokog ili niskog samopouzdanja. Čak i dok su bebe oni osećaju da su voljeni i taj osećaj ih umiruje i čini spremnijim za izazove koji ih čekaju.
Samopouzdanje je veoma značajna osobina jer u mnogome utiče na osećaj zadovoljstva tokom života, a naravno i na uspeh (profesionalni, socijalni,…) i dobro mentalno zdravlje.
Kako se samopouzdanje formira?
Deca u mlađem dobu još nemaju formiranu predstavu o sebi (osećaj identiteta) ističu je najčešće na osnovu onoga što drugi pokazuju i govore o njima. Tako deca, prema kojoj se brižne odrasle osobe ophode s ljubavlju, stiču mišljenje o sebi da su dostojna ljubavi, tj. povećava im se samopouzdanje. S druge strane, teško je promeniti lošu sliku o sebi osobama koje su u detinjstvu bile uskraćene podrške (na primer dece odrasle u domovima).
Ako deca dobijaju bezuslovnu ljubav, toplinu, pohvale, ohrabrenje,…oseća će se dobro u svojoj koži, imaće pozitivnu sliku o sebi i to je odličan preduslov za razvijanje visokog samopouzdanja. Nasuprot tome, roditelji koji su preterano strogi, često kažnjavaju decu ili postavljaju nerealne zahteve, kao i oni koji su hladni i nezainteresovani – kod svoje dece će za posledicu izazvati nesigurnost. Kritiku treba usmeriti ka ponašanju, a neka ličnosti deteta.
Kako se ponašaju deca sa niskim stepenom samopouzdanja?
Kada dete ima nisko samopouzdanje, ono nerado proba nove stvari, ne voli da upoznaje nove ljude i generalno se ne oseća dobro u situacijama koje mu nisu poznate. Teško će pronalaziti motivaciju i lako će odustajati jer se oseća nesigurno. Takvo dete je vrlo samokritično i možemo ga čuti kako govori loše o sebi i svojim sposobnostima – ja sam glup, svi drugi su brži od mene, nikada neću uspeti da budem kao taj i taj,…
Zbog svega toga, težeće se uklapati u grupu, biće stidljivo, povučeno i nemoćno. Deca koja imaju nizak stepen samopouzdanja kasnije tokom života teže ostvaruju svoje potencijale, teško se nose sa neuspesima i loše podnose kritiku.
Zašto u okviru iste porodice jedno dete nema samopouzdanja, a drugo je vrlo sigurno u sebe?
Svako dete je ličnost za sebe i tako mu treba i pristupati. Nekoj deci je potrebna veća podrška, neka su otpornija, neka su emotivnija, neka temperamentnija,…Roditelji se često trude da ih tretiraju isto, iz najbolje namere, ali takav pristup može različito da utiče na decu.
Neko dete će se lakše pronaći u nekoj aktivnosti (sportu, muzici,…), bivati sve veštiji i na taj način sticati samopouzdanje, a nekoj deci će to teže polaziti za rukom, pa će imati osećaj da su nesposobna.
Takođe, upoređivanje dece sa bratom ili sestrom može stvoriti sliku jednom od njih da je lošije, a može i da utiče negativno na njihov međusobni odnos.
Na povećanje samopouzdanja veliki uticaj ima izlaganje dece novim iskustvima i to koliko podrške imaju dok prolaze kroz nove situacije. Naravno, i samo sećaj uspeha je bitan faktor da li će dete biti motivisano za nastavak ili će se povući.
Roditelji deci treba da postavljaju adekvatne ciljeve koji su u skladu sa detetovim uzrastom i sposobnostima jer ostvarivanje ciljeva vodi ka boljoj slici o sebi, osećaju zadovoljstva, pa tako i povećanju samopouzdanja. Zadatak roditelja je i da pomognu pojedinačno svakom svom detetu da pronađe ono što je njemu interesantno, čime će se baviti, u čemu će uživati i bivati sve bolji, jer mu na taj način omogućavamo da bude ponosno na sebe.
Da li će deca da prerastu nisko samopouzdanje, ili se treba obratiti za pomoć?
Pošto se samopouzdanje menja kroz život i postoje faze u kojima ono brže raste, ne treba nikad odustajati od namere da im se pomogne da ga steknu. Ne treba čekati da dete samo od sebe preraste nisko samopouzdanje. Ima dosta načina da roditelji ohrabre decu – da im daju priliku da budu samostalni, kao i mogućnost izbora, da im se pokaže da imaju prava da pogreše i da zbog greške neće biti manje voljeni,…Takođe, treba da im se posvete, da pohvale dobro ponašanje, a ignorišu lose, da ih saslušaju i shvate ozbiljno,…
Nisko samopouzdanje koje često ide uz nisko samopoštovanje, nikako ne treba zanemariti jer je u određenom broju slučajeva u vezi sa pojavom rizičnih ponašanja – anksioznošću, depresijom, samopovređivanjem, pa, u najgoremslučaju, i suicidom. Decu treba pratiti i ako je potrebno, obratiti se za pomoć stručnjaku – pedagogu ili psihologu.
Autor: Snežana Mišković
