Šta pitati roditelja koji je izgubio dete?
Dugo sam razmišljala kako uraditi intervju sa nekim ko je na tragičan način izgubio jednu od svojih kćerki, a ko se nije nakon tragedije predao već se bori za svu našu decu?!
Kako postavljati pitanja koja zanimaju javnost, a da ne zadireš u nečju bol, najjaču bol?
On, Igor Jurić, otac Tijane Jurić koja je 2014.godine ubijena, otac Saške Jurić, divne mlade devojke, suprug gospođe Mirjane, prijatelj naše dece i svih nas, osnivač fondacije Tijana Jurić, odgovorio je na svako moje pitanje, smireno, uviđajno, objašnjavajući mi sve ono za šta sam imala bilo kakvu nedoumicu…
Kad se osvrneš iza sebe bila je to teška borba, prvo Tijanin zakon, pa doživotna?
Pa jeste, svaka borba u Srbiji, kada želiš nešto da promeniš je teška. To ja sada mogu da kažem jer sam upoznat sa nekim drugim borbama, mi u Srbiji teško prihvatamo nešto novo, neke nove promene, uopšte jedan novi zakon. Ja nisam mogao ni da predpostavim da kada kreneš u tako jednu borbu šta to sve nosi sa sobom, koliko to teško može biti po tvoju porodicu, po organizaciju koju vodiš, tako da slobodno mogu reći da je to jedna teška borba,ali i jedan veliki pokazatelj da ukoliko radiš ispravno ono što radiš, dosledan si sebi, ne odustaješ od cilja onda mora doći do rezultata.
Meni je u ovoj priči vrlo važno da sam mogao da utičem kao običan građanin da promenim nešto u ovom društvu, bez ikakve političke stranke,sa pravim ljudima oko sebe.
Koji je bio prelomni momenat za pokretanje inicijative doživotne kazne?
Dugo sam razmišljao, svaki put pre nego što bi legao da spavam odzvanjale su mi reči sudije koja je izjavila da je ubica mog deteta dobio 40 godina zatvora za ubistvo, a za silovanje 15 godina, što znači da je njemu kasna objedinjena i dobio je maksimalnu kaznu koju kod nas može da dobije, a to je 40 godina zatvora. Znači sudija je bio svestan da je kazna koju je on presudio nedovoljna za krivično delo koje je presudio, faktički je država koja je izrekla kaznu ubici mog deteta od 55 godina, skratila na 40 maksimalnim, a samim tim ga i pomilovala, još kad se doda na to da će on nakon 26 godina moći da izađe na slobodu, dolazimo do toga da ta kazna gubi vrednost, smisao, značaj.
Godinama me je to mučilo, a onda se desilo i ubistvo male Anđeline. Sudija je i njemu za ubistvo žene, za silovanje i ubistvo male Anđeline presudio 65 godina ukupno, ali je opet po zakonu objedinjena kazna na maksimalnu od 40 i tu je meni sve potpuno izgubilo smisao, to je bio okidač i ja sam tada rešio da ne želim više tako već da neke stvari moramo da promenimo.
Kome si prvo rekao šta želiš da uradiš?
Porodici. Iako sam bio svestan da ni njima ni meni nije bilo lako dok smo se borili za Tijanin zakon, nisam želeo da odustanem. Sećam se da je tih prvih nedelju dana bio totalni haos, kada smo krenuli da skupljamo potpise, jer organizovati ljude u četrdeset gradova, a pritom nemaš resurse, to su sve ljudi volonteri koji su želeli da pomognu, ali eto na kraju se sve isplatilo.
Iako je sam poduhvat bio težak, mi smo imali sreće i sada znam kako je pokretati takvu neku inicijativu.
Koliko je ova borba uticala na tvoj porodičan život?
Jako je uticalo. Ne mogu da vam opišem kada je zadnja inicijativa pokrenuta, kako smo se osećali dok su me mediji provlačili kroz blato. Nakon tragedije koja nam se desila, njih dve žele samo da mirno tuguju, da pate i žive svoj život, mi smo, konkretno ja, kada sam krenuo u celu ovu priču mir izgubio.
Jako često sam u medijima, tako da me mediji često i napadaju, ima ružnih komenatara, a moja ćerka i supruga sve to čitaju, pa zamislite koliko to teško nama svima pada, mnogo nas to boli jer mi smo se zaista za neki viši cilj stvarno u potunosti predali.
Kada si bio na vrhuncu borbe, pojedini mediji su te „rastrgli“, da li misliš da je neko ko je pisao te tekstove bezgrešan? Sa druge strane bilo je i ljudi koje nije zanimalo šta si ti u prošlosti radio, bilo im je dovoljno da se ti boriš za njihovu decu. Ja prva nisam čitala tekstove, čitajući pojedine naslove bilo mi je žao da zbog medijskog linča koji prživljavaš nakon tragedije, tvoja porodica opet pati, a samo si imao dobre namere?
Mislim da je naše poznanstvo uticalo na to da ti to ne čitaš, kao što ni ja ne bih čitao o svojim prijateljima, jer mi je važno da se mi poznajemo, da ja znam kakav odnos mi imamo i za mene si ti dobra osoba., ja to tako doživljavam.
Ja sam znao da će to biti u jednom momentu, jer postajem interesantan ljudima, a oni onda počinju da se raspituju i tu nije problem, meni je drugi problem bio veći, ne moj život od ranije, već priče sada kako sam proneverio neki novac, kako zarađujem na smrti svog deteta, mislim da je za jednog roditelja najteže da izgubi svoje dete, evo zamislite, samo zamislite da ste izgubili svoje dete,a da vas neko optužuje da zarađujute na njegovoj smrti. To nijedan normalan roditelj ne može ni da zamisli, a ne da uradi. Ne treba možda ni da spominjem da smo moja prodica i ja uložili kompletnu ušteđevinu za rad fondacije, to je sve jako teško, jako moraš da budeš obazriv jer danas moraš da paziš šta da pričaš.
Boli, jako boli.
Koliko si se ti promenio od tragedije?
Mnogo sam se promenio od momenta kada da je Tijana izgubila život, ja sam drugi čovek. Svi znaju da je moj život bio sport, fubal, ja danas nisam pogledao utakmicu sem Spartak, moj Spartak iz Subotice.
Samo razmišljam o tome kako da zaštitimo našu decu, kako da deca žive bezbednije, mnogo čitam o tome kako rade druge zemlje, koji su to projekti koji bi nam pomogli.
Pre je recimo smisao života bio kako da zaradiš novac, da obezbediš porodicu, da iškoluješ decu, zato sam tada i otišao u inostranstvo gde sam bio pet godina, slobodno mogu reći da smo finansijski dobro živeli, ali sam izgubio ono najdragocenije, jer sam dok sam radio, tri do četiri puta godišnje viđao sam moju Tijanu. To je nešto zbog čega se najviše kajem i nikada neću prestati da se kajem zbog toga.
Najvažnije je svako veče da bar sat vremena provedete sa svojom decom, sednete, razgovarate, kažete da ih volite, da im skrećete pažnju na probleme koji ih mogu zadesiti. Ja tu svest nisam imao i mislim da sam mnogo odgovran što na te stvari nisam Tijani ukazivao.
Kako te doživljavaju ljudi i deca iz tvog okruženja? Da li si svestan da se tebi ljudi jave pre policije, da u tebi vide nadu i spas za osobu koja im je nestala ili možda ima problem?
Jesam. Sada da pokažem poruke sa mojih društvenih mreža, ljudi mi se javljaju, prepoznaju, mnogo se priča o tome, Tijana je postala simbol, simbol borbe protiv pedofilije, simbol borbe za bolju bezbednost.
Često se ljudi pre policije jave prvo fondaciji ili meni, znaju kroz šta smo prošli, to je ono što me motiviše, ljudi nam veruju, srećan sam kada nekome pomognemo, srećan sam kada srce koje mi je slomljeno, deo po deo se vrati kada spasemo nekog.
Predavanja koja držim po školama takođe mi daju veliku motivaciju za dalje, nikada mi se nije desio problem sa decom u školi, pažljivo slušaju, postavljaju pitanja, zaista me sve to podmlađuje, deca te doživljavaju kao heroja, mnogo mi je drago zbog toga.
Deca sve češće sama napuštaju svoje domove, onda slede potrage, pronalaženja, nakon toga ljudi ne veruju kada je stvarno nekome potrebna pomoć, kako postupiti u tim situacijama?
Moram reći veoma konkretno, evo moj slučaj kada je Tijana nestala, voleo bih da je policija reagovala odmah kada je ona nestala, po cenu toga da sam ja koji sam alarmirao policiju, plaćao kaznu za to što sam potrošio određene državne resurse, a to se tada nije desilo.
Kada se desi da jedno dete pobegne od kuće, tri, četiri puta onda tu mora da postoji neki problem, lično smatram da detetu kojem je dobro ne beži od kuće, može da se desi, ali retko.
Slučaj jedne devojčice koja ja nestala dva puta, nisam želeo da zanemarim tek tako, već sam hteo da vidim šta je po sredi. Ona je pronađena baš u Novom Sadu, saznao sam gde živi, došao i video u kakvim uslovima živi, saznao sam da je prosila na ulici,često je bila gladna, bilo joj hladno, bežala je od nasilja. Apelovao sam na socijalne ustanove da uzmu taj slučaj, da reaguju, da spasu to dete, jer ono će pobeći i treći put.
Nemojmo da osuđujemo, nestalo je dete, najvažnije je da se vrati, ako dete pobegne treći put onda roditelji moraju da snose odgovornost. Moramo da pomognemo, ali jednostavno ne možemo a da dižemo lažne uzbune i uznemiravamo javnost.
Zanima me momenat kada si čuo da je predsednik saopštio da tvoja borba nije uzaludna, da će doživotna kazna biti uvedena.
Nisam se nadao, nisam gledao, zvali su me ljudi stizale su mi poruke. Prošle godine sam imao razgovor za ministarkom Nelom Kuburović, koja mi je rekla da će se na tome raditi, ali niko mi nije javio da će predsednik izaći sa tim i reći to što je rekao. Posle svega što smo prošli, taj osećaj da borba nije bila uzaludna, je osećaj koji vredi doživeti. Kada radiš ovako kako sam i ja sam radio, kada se taj rezultat desi, pogotovo kada je ova priča u pitanju, nešto ovako opipljivo, dolazimo do toga da je sve politika, kada sam ja kritikovao vladu i parlament, onda su me neki podržavali, kada sam dobijao poruke od ljudi iz skupštine, koje sam javno iznosio , bio sam predmet napada jednih, sada kada je predsednik rekao da će se predlog usvojiti, kada ja kažem to što mislim, onda me napadaju drugi. Ja ne mogu da kažem zbog nekih kojima se predsednik ne svidja, da neću da prihvatim odluku jer je to on rekao, mene to toliko ne interesuje, ja i sada kažem hvala vladi Republike Srbije, hvala predsedniku! Ja da sam izgubio dete kada je predsednik bio Boris Tadić, ja bih tada rekao hvala Borisu Tadiću, ja sam pre svega zahvalan građanima, a onda da stavim i rezervu dok se to ne desi, zahvalan sam predsedniku i vladi, jer su shvatili da je to ispravno, zaista svima veliko hvala na tome.
Da li postoji dan da ne pomisliš na Tijanu, jedan dan da si imao odmora u fondaciji?
O tome može da posvedoči moja Saška. I mogu da kažem u najmanju ruku da nisam fer prema mojoj porodici. Evo, moje dete meni kaže da ako želim da pričamo o projektima, sešćemo i pričamo o tome, zato što sam non stop u radu fondacije, u razmišljanju, u pisanju, u čitanju o tome. To je opet onaj momenat kako nam se sve promeni, kada se desi jedna ovakva tragedija. Želim da unapređujem rad fondacije jer zaista mislim da Srbiji treba neka ovakva fondacija i kad god me napadaju ja pomislim na moju Tijanu i nastavim dalje, ona mi daje snagu, vuče me, onda telepatski razgovaram sa mojim detetom i ta energija ne može da se izgubi, može fizički da se desi nešto, ali energija i volja za borbom ne može, zbog toga mislim da država treba da iskoristi ljude poput mene i mene kako bi država bila sigurnija i bolja za život svih nas.
Odakle crpiš snagu, iz Saške ili možda iz Tijane, ili iz obe zajedno? Ili možda više ni sam ne znaš odakle ti snage?
Definitivno ta energija i snaga je iz Tijane, Tijana je pokretač svega, naravno Saška i porodica su neko ko me podržava, ko je uvek tu. Imaju običaja da mi skrenu pažnju, da treba da se smirim, da njima dam mira, pitaju me šta posle doživotne, ali ja zaista osećam odgovornost što nisam provodio dovoljno vremena sa svojim detetom, to sebi nikada neću oprostiti. Nisam to smeo da uradim, svim roditeljima poručujem da ne naprave grešku kakvu sam ja napravio, da ne bi patili kako danas mi patimo.
Kakvi su ti planovi?
Ako se usvoji ovo kako je predsednik rekao želim malo da se medijski povučem, nastaviću sa radom u fondaciji naravno, ali jedan period želim da vodim normalan život, lično želim da odmorim, da se povučem, jer ja sam zaista običan čovek. Ponavljam ja kao ličnost da se povučem, fondacija ne.
Poruka za kraj
Verujte mi da je pet minuta razgovora jako važno, tih pet minuta može biti ključno u razgovoru sa vašom decom. nemojte da čekate da vam se desi ono što se desilo nama.
Što se dece tiče, društvene mreže su nešto gde deca provode mnogo vremena, pa da povedu računa, jer mnogo ljudi koji su tu nemaju dobre namere, često o tome razgovaramo u školama, budite oprezni, poverite se nekom u koga imate poverenja, razgovarajte o problemima.
Šta je ono dobro što ti je donela ova borba?
To je ono na čemu sam opet zahvalan Tijani, ona mi je omogućila da upoznam mnogo velikih ljudi.
Ljude koje sam našao u Novom Sadu, u Kraljevu, u Srbiji, to su ljudi koji su snaga naše organizacije, naše fondacije. U svakom gradu sam dobrodošao i to je stvar koju ne možete kupiti novcem, bogatstvo koje mi je doneo rad sa fondacijom, zahvaljujući njoj.
Ivana Knežević
Foto : Vesna Lalić, Blic
