Iva Kostov je autorka čija emotivna i ekspresivna pisanja osvajaju publiku i ostavljaju snažan utisak na čitaoce. Prepoznata je po tome da njene knjige istražuju složene teme ljubavi, gubitka i identiteta, a voljena je i u književnim krugovima i kod svoje čitalačke zajednice, koja broji značajan “klub” obožavalaca.
Uoči promocije njene nove knjige “Žena koja je volela prošlost,” koja će se održati 25. oktobra u Velikoj sali SKC-a u Novom Sadu, imali smo priliku da razgovaramo sa njom o inspiraciji koja stoji iza njenog dela, izazovima s kojima se suočavala tokom pisanja i iskustvima koja su oblikovala njen rad. Kroz ovaj razgovor, Iva deli svoja razmišljanja o književnosti i emotivnim procesima koji je prate na njenom putu kao autorice.
Vaša poslednja knjiga “Žena koja je volela prošlost” uskoro će imati svoju promociju u Novom Sadu. Kako se osećate povodom promocije, i šta želite da čitaoci ponesu iz ove priče?
Ja sam veliki perfekcionista. Nekad je to dobro, a nekada ne. Prošlom promocijom sam bila prezadovoljna, i sada sam samoj sebi stvorila pritisak da ova mora biti još bolja. Ono što mi je posebno drago je to da su mi nakon prošle promocije svi ljudi koji su mi prilazili, svi su pričali isto. A to je da nikada nisu bili na sličnoj promociji, i da im se posebno dopalo što je drugačija od običnih promocija. Kao i na prošloj, i ovaj put sam organizovala besplatno vino i ketering za goste, uz muziku i moje stihove. I ovaj put, iako već sada imam tremu, obećavam jednu čarobnu noć.
Prošla knjiga, koja sada izlazi u novom tiražu, ponovo je dostupna široj publici. Da li ste očekivali ovako veliko interesovanje, i šta mislite da je u toj priči i dalje tako snažno povezano sa čitaocima?
Knjiga “Prećuti me” je moja prva ljubav, moj prvenac. Kako mi koji pišemo volimo da kažemo, moje prvo dete. Za tu knjigu sam mnogo vezana, jer ona sadrži 101 priču iz života svih nas. I svako u njoj može da se pronađe. Ta knjiga je izašla 2021. godine prvi put. Štampana je u dva tiraža i odlučila sam da je više ne štampam, jer sam smatrala da sam mnogo napredovala u pisanju. Jer mnogi tekstovi iz te knjige su nastali još pre sedam godina. Međutim, moji verni čitaoci koji me prate na mojoj instagram stranici koja skoro broji 98,000 ljudi, su me “naterali” da je ponovo pustim u prodaju. Tako da, ove jeseni, ispunila sam im tu želju. Tako da, na ovoj promociji romana u Novom Sadu, prvi put će svi koji dođu imati priliku da čuju malo više i o knjizi “Prećuti me” koja nikada zapravo nije imala promociju, jer sam živela u Americi osam godina.
Koji su bili najveći izazovi u pisanju “Žene koja je volela prošlost”, u poređenju sa vašim prethodnim radovima, a posebno s onim koji sada doživljava novi uspeh?
“Žena koja je volela prošlost” je roman za koji sam imala ideju pet godina u glavi. Međutim, ta ideja je bila samo ideja. I svih tih godina sam se sukobila sama sa sobom. Kako da ga počnem, kako da ga završim, i nisam imala odgovore. Ali, jedno sam znala. Nešto će se desiti i samo ću jedno jutro ustati i sve posložiti u svojoj glavi. Tako je i bilo.
Često govorite o emotivnom procesu pisanja. Da li ste se i ovog puta suočili sa nekim ličnim izazovima ili preprekama dok ste stvarali ovu knjigu?
U ovom romanu ima dosta likova sa mojim osobinama. Sa mojim načinom života. Iskoristila sam to što sam osam godina živela u Majamiju, i taj grad sam dosta opisala u ovoj knjizi. Mnogo sam emotivno vezana za njega, i drago mi je što sam ga uspela zabeležiti u ovoj knjizi. Jer zauvek će to biti moja druga kuća, ipak sam tamo provela godine. Takođe, da nije bilo Amerike, kao i moje saobraćajne nesreće baš tamo, možda bi moj roman i dalje bila samo još jedna od ideja u moj glavi.
Pisci često pričaju o trenutku kad se priča ‘otkrije’ sama od sebe. Da li je i kod vas postojao takav trenutak prilikom pisanja “Žene koja je volela prošlost”, ili je to bila knjiga koja je nastajala postepeno, uz promišljanje?
U Majamiju sam doživela saobraćajnu nesreću i imala sam potres mozga. Čak sam i izgubila pamćenje na dva dana, ničeg nisam mogla da se setim odmah. Ali, to je bio taj trenutak koji mi je trebao da bi roman bio napisan. Svega nakon par dana od nesreće, uzela sam papir i olovku i napisala roman u pet teza. Do tada, pet godina nisam znala kako da krenem sa pisanjem. Onda sam shvatila, izgleda je baš sve to moralo da se dogodi. I neka je. Ne bih želela više nesreća u mom životu, ali ovo je čist dokaz da se sve dešava sa razlogom.
Kako doživljavate povratne informacije čitalaca? Da li postoji neki komentar ili reakcija iz prethodne knjige koji vam je ostao urezan u sećanje?
Moram da kažem da sam ovaj roman pisala kao misteriju. Nisam otkrivala mnoge detalje na početku i pisan je tako da drži pažnju. To znam jer mi uglavnom svi koji su pročitali roman, isto pišu i uglavnom mi kažu da nisu mogli da se odvoje od knjige dok je nisu skroz pročitali. Isto tako, roman sam završila sa jednim ciljem, i vidim da se taj cilj ostvario. Skoro svaka osoba koja mi pošalje komentar na knjigu mi napiše isto, a to je: “Želim nastavak romana.” To mi je i bio cilj, jer sam kraj napisala tako da ljudi očekuju nastavak, jer na mnoga pitanja koja su očekivali da će dobiti na kraju romana, još uvek nisu dobili. Ali vidim da su se jako vezali za likove i srce mi je puno. A da li će biti nastavka? Reći ću samo, potrudiću se. Jer nastavak bi onda morao biti bolji od prvog dela, a to meni predstavlja veliku odgovornost.
Šta mislite, da li su čitaoci danas skloniji tragati za dubljim emocijama i refleksijom kroz književnost, s obzirom na globalne promene u društvu i svakodnevnom životu?
Pre nego sam uopšte otvorila stranicu za pisanje, mislila sam da retko ko čita knjige više u ovom savremenom dobu i brzom načinu života. Čak su bili i mnogi koji su mi na početku govorili: “Šta ima da pišeš tako dugačke tekstove, ko će to čitati?” Međutim, ovom prilikom ih puno pozdravljam, i moram da im kažem da nisu bili u pravu. Čitaju ljudi, osete ljudi kada je nešto pisano iz duše. Koliko god da živimo u nekom ludom vremenu, ljudima je uvek potrebna ljubav. Koliko god živeli brzo, iz mode neće nikada izaći čiste i iskrene emocije. I ono što mogu da primetim po porukama koje svakodnevno dobijam je da su ljudi sve više gladni ljubavi i pažnje. Ipak, negde smo duboko u sebi svesni da jedino ljubav može spasiti svet. Valjda…
Zabranjeno preuzimanje dela ili celog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima
