Iz prve ruke: Nick Cave, sveštenik ljubavi, tuge i besa rasplakao Tvrđavu Monumentalno i potresn

Teško je ovih dana biti Nick Cave, zbog porodične situacije kroz koju prolazi ovaj, nesumnjivo najveći muzički umetnik današnjice.

A kao da je ikada bilo lako biti Nick Cav?

Od katakombi Melburna, sivog neba nad Berlinom, sunca Sao Paula, do danas, Nick je preturio preko glave silna iskušenja, ponore i nadanja, ali je uvek, i u svađi sa Bogom i Luciferom, nalazio vremena da ljudima da šansu da probude „bolje anđele“ u sebi, kako je voleo da govori. Izgledalo je da je 2018. našao svoje „bolje anđele“, jer tadašnji koncert završen je sa gomilom mladih ljudi na Mainu, koji su (za mnoge zagrižene kejvovce) pevali neuobičajeno mirne i harmonične pesme, u nekakvoj kolektivnoj liturgiji oko koje su se okupili i vernici i ateisti, a Cave je bio lokalni žrec, sveštenik nove religije. I tiho smo otišli u noć sa spokojem u duši i „Push the Sky Away“. 

Ništa od toga nije bilo isto četiri godine kasnije na istom mestu. Posle pogibije i drugog sina, od onog Nicka ostala je samo ista frizura i isto odelo. Pojavio se iz dubina, zaboravljenih dubina Nickove duše, onaj buntovni i besni Cave iz 1987. Već u samom startu bilo je jasno, na furioznom početku sa „Ready for Love“ i „There She Goes My Beautiful World“, da se Cave ipak neće predati silama tame iz prošlosti, uprkos bolu s kojim se nosi kao čovek. Uvodne dve pesme su pokazale da će se on i dalje boriti za ljubav u koju veruje, ali ne više spokojem i harmonijom, nego kao buntovnik. Troje gospel pevača su nas instantno vratili u fazu „The Good Son“ i u njegovo „ponovno rođenje“ posle pakla droga, kada je oko 1990. godine, počeo da se zanima za gospel muziku, kao i na album „Abattoir Blues/The Lyre of Orpheus” iz 2004. Takođe, kultna „Jubilee Street“ je u poslednjoj fazi upala u besno ubrzanje, na iznenađenje publike. Nick je ponavljao i ubacivao reči „Boom Boom Boom“ i „Cry Cry Cry“ u svaku drugu pesmu – jasan znak da je pun bola i suza koje ne pušta, i pun besa da bi ispucao šarzer u sudbinu.

 Usledili su vanvremenski klasici kao što su „Tupelo“, rasprava sa Bogom o Dobru i Zlu „The Mercy Seat“, pa zatim „Red Right Hand“, koju je proslavila serija „Peaky Blinders“ (jer se crvena desna ruka nalazi na zastavi Severne Irske), a vaskrsla je besna i brza „City of Refuge“, koja se savršeno uklopila u bes i bol koji je Nick emitovao, ipak sve vreme propovedajući da veruje u ljubav. Pola publike se rasplakalo kada je, bez ikakvih Caveovih verbalnih interpolacija, svima postalo jasno kako je stari Australijanac dostojanstveno sve vreme nosio u sebi breme gubitka, i kako je sve to „proradio“ kao umetnik na stejdžu. 

Nick Cave ovaj put nije izvodio hrpu mladih ljudi na stejdž da bi zajedno pevali, u „religijskoj ekstazi“ – nema on sada snage za to, pa čak ni za njihovu ljubav. Izveo je jednog, hipertalentovanog mladića, kome će pevanje u duetu sa Caveom biti hajlajt života. Ruke su dodirivale Caveove ruke (i nogavice), a opet, po ko zna koji put, Nick je postao svetac u amfiteatru koji je dobio obrise svojevrsne crkve. U kojoj je on propovedao o besu, tuzi, a najviše o ljubavi, kao apostol „nove vere“, iako je on sam pobornik stare. 

Monumentalno i potresno. A kada je na kraju najavio da je ovo jedan od poslednjih koncerata „na duže“ (možda i u karijeri – nadamo se da ne!), i kada se obratio svom bendu sa „The Bad Seeds, see you around!“ – moglo se čuti kako srca pucaju a oči publike se pune suzama. I zaista, kada pogledate „Tour Dates“, videćete da će biti još 18 koncerata i onda je – kraj. Nick se seli u Australiju i sa Warrenom će svirati još malo i tiho, a onda će se zatvoriti. Da li će ikada izaći sa novom umetnošću kao plodom novih osećanja, ili će mu konačno bol zatvoriti pesnička usta i oduzeti njegovu „Orfejevu liru“, videćemo. Doviđenja, Nick! Nadamo se da nije i zbogom.

 Žikica Milošević

Nenad Mihajlović, foto