Joland Korora : Imala sam privilegiju da postajem bolji čovek

Kada sam se spremala za ovaj intervju, moram priznati da mi nije bilo nimalo lako…

Kroz glavu mi je prolazilo bezbroj pitanja. Da li se uopšte i vredi spremati za jednu ovakvu temu, za sagovornicu koju i privatno poznajem, pa znam kroz šta je sve prolazila u životu, kakve je borbe vodila…

Joland Korora, žena koja se nesebično daje da pomogne deci koja boluju od malignih bolesti, a i njihovim roditeljima… Uvek je tu za pomoć, za podršku, za igru, za zabavu.
Nije nimalo lako svakodnevno pomagati porodicama koje prolaze kroz pakao lečeći svoju decu, ona je ta koja svakog dana sa njima proživljava svoju priču.

Šta je Jolika, kako je od milošte svi zovemo imala da vam poruči saznajte u redovima koji slede… I da… Spremite maramice, ovo je najtužniji, a ujedno i najlepši intervju koji sam ikada uradila.

Ovaj uvod pisala sam pre 6 godina za intervju koji smo tada radile i ne mogu, a da ne kažem da se moje mišljenje o ovoj ženi nije nimalo promenilo sem što  je poštovanje i ljubav koju osećam prema njoj doseglo maksimum.

Uvek raspoložena da o svemu razgovaramo,  strpljivo je odgovarala na moja pitanja i priznala mi da se sada posebno “otvorila” jer Bože moj, neki emotivni dani su za njom.

Kada se osvrnete na godine koje su iza vas, na šta prvo pomislite?

Prvo što pomislim, a i osetim jeste ogroman trud, zalaganje i često i odricanje. Da bismo uspeli sve ovo što je NURDOR uradio, zaista je trebala velika snaga i volja. Trebalo je biti odsutan od porodice, bilo je dana i dana bez ručka, bilo je velikih borbi koja su ponekad izgledala da su na početku izgubljena, ali nisam odustajala. To neodustajanje je često koštalo zdravlja, nerviranja i potencijalnih opasnosti. Pomislim sve češće u poslednje vreme kako mi je žao što prvih 10 godina nisam imala razumevanja za ovo što „radim“ na Poljoprivrednom fakultetu gde sam bila zaposlena. Imala sam ogroman problem sa šeficom, koji je rezultirao da posle 16 godina rada na fakultetu dam otkaz. Njena pogrešna percepcija i neshvatanje da ja ovo ne radim zbog sebe i radi sebe, već da izvlačim iz sebe nadljudsku snagu da promenim sistem u državi, da promenim uslove lečenja dece, da potpuno volonterski radim sve ovo već 10,5 godina, uslovilo je mojim razboljevanjem i pojavom ogromnog akutnog pritiska izazvanog stresom, a kao što, eto sada prvi put pričam o tome, jednim neljudskim pristupom te osobe (moje tadašnje šefice) prema meni. Trenutno sam u toj fazi, ali sigurno da je najvažnije sve ono ogromno što smo postigli, i što smo se upisali u istoriju.

Kako ste uspeli da sačuvate sebe?

Samo svojom ogromnom tvrdoglavošću da izguram i kada je najteže. Moj „pozitivan“ inat da uspem kada je nemoguće i da se posle radujem kao malo dete jer smo uspeli me je vuklo da idem dalje. Ostala sam ista, mene uspesi ili neuspesi ne menjaju, ja sam samo rasla zajedno sa NURDOR-om i taj rast je dragocen, jer sam rasla kao čovek, dobijala sve veću širinu i razumevanje za sve tuđe probleme. Eto to su jedine moje promene, jedine a blagotvorne. Imala sam privilegiju da postajem bolji čovek.

Ko vam je u najtežim trenutcima bio uvek tu?

I ako sam u predhodnom odgovoru otvorila dušu i prvi put progovorila o nerazumevanju i neljudskom ponašanju, na sreću takvih je bilo zaista malo, i ako smatram da nije smelo da bude ni jedan ! Mnogo je onih koji su bili tu, bili samnom i uz mene i to me je držalo da ne posustajem da se dignem i kada je najteže. Pre svega moja porodica, moj suprug i moja pokojna majka. Upravni odbor NURDOR-a (moji saborci) i zaposleni u NURDOR-u (njih 9) su takođe stalno uz mene. Volonteri NURDOR-a su mi davali ogromnu snagu, a pre svega ljubav koja je toliko jaka i iskrena da je čast biti na čelu tako sjajne, kvalitetne i empatične vojske ljudi. Jedna osoba je samnom već 10 godina, i uvek je bila tu i ta privrženost, poštovanje i ljubav su obostrani, to je moja Ljiljana Sunajko.

Koliko “dece” imate?

U zadnje vreme imam običaj da kažem da sam bogat čovek i da imam puno dece i to jeste bogatsvo i privilegija. Naime, imam jedno biološko dete, moga Matiju, ali imam puno dece koju nisam rodila a koju osećam i volim neizmerno. Tu spadaju deca lečena od raka ali isto tako i moji divni i veličanstveni volonteri.

Da li postoje loŠe strane vaše borbe koje mi ne vidimo?

Loše strane borbe postoje i one se zaista ne vide. Vidi se na kraju uspeh, odnosno vidi se ono što smo uradili ali put koji pređemo dok ne stignemo do cilja zna da bude vrlo težak, neizvestan i mukotrpan. Za neke uspehe trebalo nam je i po nekoliko godina upornog i intenzivnog ne odustajanja. Npr. Izmena Zakona o bolovanju trajala je 4,5 godine, dok nismo u aprilu 2019. Godine uspeli da Skupština izglasa naše predloge za izmenu Zakona i da roditelji od tada dobijaju bolovanje koliko traje lečenje uz nadoknadu od 100 %.

Rekla bih da dobijate najlepšu nadoknadu/platu ako se to može tako nazvati, a to je osmeh, sreća dece koja se leče ili su izlečena?

Da, ja imam privilegiju da dobijam Božiju platu, koja se sastoji u duhovnoj sreći, blagostanju i miru. Materijalne satisfakcije u 10-to godišnjem radu u NURDOR-u nije bilo, nikada, i to jeste moja sloboda,  mogućnost da se slobodno borim i izražavam bez bojazni da će me neko sankcionisati. Borim se za više ciljeve, za poboljšanje uslova i kvalitet lečenja dece, za resocijalizaciju dece, za psihosocijalnu podršku dece i njihovih roditelja…borim se za njihov osmeh, da ih manje boli, samo onoliko koliko mora i borimo se za svaki dečiji život. Na kraju, iza nas ostaju samo naša dela a mi iz NURDOR-a zaista ćemo živeti dugo jer će naša dela ostati iza nas, i kada mi ne budemo više prisutni na u ovoj dimenziji. Ostaće sagrađena bolnica po Evropskim standardima, ostaće roditeljske kuće, ostaće izmenjena sistemska pitanja, ostaće priručnici, ostaće sećanja i životi sve te dece.

Šta ocekujete od vašeg sina u narednim godinama?

Mislim da je nezahvalno nešto očekivati jer život zna da uredi onako kako vi nikada ne biste mogli ni da zamislite. Molim se da bude zdrav i dobar čovek, da voli i da bude voljen i da ima onaj, za mene najvažniji, unutrašnji mir.

Jedino što očekujem od njega u narednim godinama, jeste bar jedno unuče.

Dobitnica ste februarske nagrade, koliko vam znači priznanje grada za sve ovo što radite?

Mnogo sam srećna i ponosna zbog dobijanja najprestižnije nagrade našeg Grada, Grada u koji sam uložila veliki deo sebe, svoga vremena i emocija. Svesna sam značaja, veličine i odgovornosti. Srećna sam jer ću moju Golubicu sa ponosom ostaviti u amanet svom sinu Matiji, da ga seća na svoju mamu i da nikada ne odustaje, da ga Golubica uvek iznova podseća da je sve moguće, samo treba jako želeti, boriti se i ići kroz život čistog srca.

Šta je to u čemu se možda niste ostvarili ?

Ono što bih želela jeste da putujem više, u stvari ne putujem skoro nigde. U planu mi je i da napišem knjigu, koja će biti svojevrsno svedočanstvo o jednoj maloj i običnoj ženi, koja je uspela da promeni sebe i okruženje u kojem živi. Knjigu koja će da svedoči o jednoj grupi posebnih ljudi i jednom Udruženju koje je uspelo da svojim iskrenim i poštenim radom uradi velike stvari i da piše istoriju.

Autor: Ivana Knežević

Fotografije: Privatna arhiva