Marija Erdelji o svojoj umetnosti, izložbama, uslovima za uspeh u fotografiji, projektima koje priprema, angažovanju u Pokrajinskoj vladi…
Marija Erdelji (1989) iz Novog Sada, diplomirani-master likovni umetnik iz oblasti fotografije, je uspešna i mnogostruko nagrađivana fotoreporterka. Iza njene velike posvećenosti, odricanja i rada stoj vrhunske, mnogobrojne izložbe, grupne i samostalne, na kojima je imala priliku da uživa, kako naša, tako i publika u inostranstvu. Nakon što su osvojila divljenje publike u Srbiji, njena umetnička ostvarenja sigurnim koracima prešla su granice iste i obznanila svoju umetničku virtuoznost u zemljama poput Engleske, Bugarske, Rumunije, Slovenije, Škotske…
Marija Erdelji je imenovana za fotoreporterku koja ruši sve predrasude, a mnoge od njenih izvrsnih fotografila obeležile su 2021. godinu…
Kako i kada si odlučila da tvoje sredstvo za umetničko izražavanje bude upravo fotografija?
Težila sam ka umetnosti od malih nogu. Pored toga što sam se vrlo mlada zainteresovala za fotografiju, većina vas zna kako je izgledao moj početak. Sa 14 godina sam počela da fotografišem dedinom fotoaparatom Smenom 8. Nekako se podrazumevalo da kroz moje školovanje i sazrevanje dođe do toga da fotografija bude moj životni put!
Kako bi nam opisala svoj odnos prema fotografiji? Šta ona za tebe, pre svega kao umetnicu, predstavlja?
Fotografija za mene je pre svega trag pisan svetlošću i instrument za prikazivanje jedne istine, zatim sredstvo za izražavanje o nekoj problematici u društvu. Umetnici su kroz istoriju i svoje stvaralaštvo uvek ukazivali na neki problem ili se borili na taj način protiv njega. Tako je i dan danas i, naravno, i za mene važi. Znate kada imate onaj osećaj nemira, teskobe, kada vas pogodi nepravda i muči vas konstantno neka tema, tu onda za mene fotografija posluži kao alat za oslobađanje emocija i stvaranje novog dela. Prednost umetnika je da može da se izrazi kroz svoje delo i oslobodi okova.
Kada se posmatrač bolje zagleda u tvoja ostvarenja vidi se jasna povezanost istih sa slikarstvom. Kakva spona vezuje slikarstvo s tvojom fotografijom?
Kao devojčica imala sam želju da kada porastem upišem Akademiju umetnosti u Novom Sadu i budem slikarka. Ta želja se promenila onog momanta kada sam prvi put fotografisala na crno beli film i razvila prvu svoju analognu fotografiju u laboratoriji. Stvorila se magija za koju do tada nisam znala i ljubav prema novom zanatu. Danas su moji konceptualni fotografski radovi inspirisani slikarskim delima. Kao npr rad „KrzNO“ je inspirisan Rembrantovskim svetlom i Baroknim umetničkim periodom, gde se karakteriše velika dramatika, bogate, duboke boje i intezivne svetle i tamne senke kao i usmereno svetlo ka modelu ili objektu.
Bila si izlagač na mnogobrojnim izložbama, kako kod nas, tako i u inostranstvu. Da li bi neku od njih mogla da izdvojiš kao najdražu, a zatim i približiš čitaocima šta je čini tako posebnom?
Da, izlagala sam dosta u inostranstvu, u zemljama poput Engleske, Bugarske, Rumunije, Slovenije, Škotske itd, ali najdraža izložba mi je „Krzno“ koja se dogodila u septembru 2020. godine u Muzeju Vojvodine. Izložba je bila sastavljena od fotografija koje su nastale kao istraživački konceptualni rad. Tema koja navodi ljude na razmišljanje i pokazuje realnost sadašnjeg sveta. Ono što se ističe jeste važnost očuvanja ekosistema i ugroženih životinjskih vrsta koje se koriste za odevne predmete. Na izložbi uz fotografije bio je prikazan i video peformansa koji je sadržao posebnu muzičku kompoziciju i plesnu tačku, kao i same modele sa fotografija. Publika je bila oduševljena i dugo se govorilo o samoj izložbi! Izložbu su bili otvorili Dragana Milošević Pokrajinski sekretar za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, glumac i reditelj Radoslav Milenković i direktorka Muzeja Vojvodine Tijana Pešterac.
Šta je, po tvom mišljenju, suštinski preduslov za uspeh u fotografiji?
Smatram da kada radiš to što zaista voliš i da uspeh dođe sam od sebe. Jednostavno moraš da daješ sebe 100%, budeš inovativan u tome što stvaraš. Ono najbitnije jeste edukacija koja treba da bude konstantna i da se pomeraju svoje granice i mogućnosti. Ako nema iskrenosti i ljubavi u tome što radiš to se primeti i smatram da je onda sve uzaludno.
Kakva iskustva nosiš sa angažovanja u Pokrajinskoj vladi? Koji segment tvoje umetničke vizije dolazi do izražaja u ovom poslu?
Radim kao fotoreporter u Pokrajinskoj vladi i moj posao je da zabeležim neki događaj bilo to otvaranje neke fabrike, prijem ambasadora neke države ili kulturni događaji, kao i da dam svoj maksimum u poslu, jednostavno je 😊. Postoje, naravno, događaji koji su prosto protokularni i rade se tako po pravilima, ali u svim ostalim segmentima događaja uvek možeš da iskažeš svoju viziju istog. Da li to bilo kroz kadar, svetlost i senke ili igrom dubinske oštrine na tebi je. Bitno je da to bude po pravilima medijske fotografije koja opisuje taj neki događaj. U svom poslu se najčešće vodim srcem i osećajem. Medijska fotografija je ista bilo gde i za koga da radiš, bitan je samo fokus događaja. Naravno, kada radiš za jednu takvu instituciju od značaja imaš prednost da vidiš i upoznaš razne zanimljive ličnosti iz oblasti politike, kulture, sporta i dr., kao i da sarađuješ sa istima.
Poznat nam je podatak da si izdala knjigu fotografija predstave „Naši dani“ Radoslava Milenkovića. Koju poruku njome šalješ publici?
Knjiga je zapravo plod spajanja dve umetnosti u jednu: glume i fotografije. Fotografisala sam predstavu, koju je igrao u praznoj pozorišnoj sali samo za moj fotoaparat. Reč je o satiri i da nije primarno komična monodrama već poprilično gorka i strašna. Poruke mogu da budu razne i kako za koga. Ova kultna monodrama pre svega može da pošalje poruku o ljudskim odnosima kao i karakteristikama društva u kojem živimo. Da se zapitamo gde smo i ko smo zaista svako od nas. U monodrami lik i likovi koji su kasnije propraćeni fotografijama u knjizi vidimo da kroz jedno imaginarno putovanje glavni lik preduzima u naporu da se, nakon dugogodišnjeg izgnanstva, vrati u svoju otadžbinu. On se susreće sa predstavnicima vlasti i postaje učesnik i svedok rasula i propasti svih slojeva društva.
U planu ti je izdavanje knjige fotografija koja će predstavljati svedočenje o tvom radu tokom pandemije. Na čemu će biti fokus ovog tvog projekta?
Jeste, imam to u planu, ali još uvek nisam sigurna kada će se realizovati ova ideja. Sve zavisi od same pandemije i njenog daljeg razvitka i završetka. Zapravo mi je bilo i jeste bitno dokumentovanje zapisa jednog životnog perioda u kome je ceo svet učestvovao na ovaj ili onaj način. Fotografisala sam koliko sam mogla i sve što se događalo u vezi sa pandemijom u našem gradu. Taj rad sam posvetila mojoj baki i mom deki kao inspiraciji za vreme vanrednog stanja.
Poznato nam je da pripremaš novu izložbu. Kakva su tvoja očekivanja povodom ovog predstojećeg projekta i na kojoj temi će biti baziran isti?
U realizaciji je nova samostalna izložba koja će biti u oktobru ove godine. Iskreno nisam se nadala da ću posle izložbe „KrzNO“ imati samostalnu izložbu barem u narednih 5 godina 😊, ali eto posle dve godine stiže nov rad i izložba kao kruna tog rada! Ne želim mnogo da otkrijem, ali se radi o konceptualnom radu i temi o nasilju nad ženama. Naravno publika će primetiti moj prepoznatljiv pečat u fotografiji koji je karakterističan za moj rad. Jedna od fotografija koja će biti na izložbi jeste „Identitet“ koja je obeležila 2021. godinu – „Slikom do promene“ kao odgovor na nasilje nad ženama u nedeljniku Vreme.
Jedna od tvojih uloga je bila i mentorstvo na projektu za fotografiju „My life on the streets of Novi Sad“. Koliko si se pronašla i dopala sebi u toj ulozi?
To je bilo relativno davno, ali i dalje se sećam tog osećaja gde upoznaješ decu sa ulice i tvoja uloga (koja je zaista teška) je da im budeš uzor i kroz projekat i vreme provedeno sa njima da učiniš da se više ne vrate na ulice našeg grada. Zvuči zaista teško, zar ne?! I jeste, jer se, zapravo, boriš protiv jednog sistema kao Don Kihot sa vetrenjačama… Svako od nas je bezbroj puta primetio decu na semaforu ili ulici da prose, sakupljaju sekundarne sirovine ili prodaju. Rade, a zapravo nisu tu svojom voljom. Kada pogledamo malo bolje, to je, nažalost, njihovo rad(os)no detinjstvo. Pritom većina njih je u veoma lošoj egzistencijalnoj situaciji i tu realno gubite uz svu svoju snagu, volju, empatiju, jer jednostavno se vrate ulici da prose ili žive tu. Sve fotografije koje su nastale su ispričale priče te dece i kako provode život na ulici. Ono što je meni bilo bitno da vidim i upoznam i tu stranu priču, da pomognem makar malo i dam nadu toj deci da postoji i drugi način življenja… Na nama je da pružimo ruku i damo šansu, jer svako dete zaslužuje jednaku šansu da bude dete i ostane dete.
Svojevremeno si radila i kao nastavnik likovne kulture u osnovnoj, ali i dizajna grafike u srednjoj školi. Imaš li ambicije da se ubuduće baviš profesorskim radom?
Jesam, to je bilo jedno novo i lepo iskustvo. Volim rad sa decom, imam iskustva u svojoj struci i imam šta da im ponudim da nauče. Za sada radim kao fotoreporter i gradim karijeru u tom smeru, ali nikad se ne zna na koji put će me život odvesti😊…
Fotografije: Marija Erdelji
Naslovna fotografija: Nenad Karlić
Dragana Klašnja
Novi Sad, 22. februar 2022. godine
*Zabranjeno preuzimanje teksta i fotografija bez dozvole autora!
