Ekonomista je po diplomi, slikarka po pozivu. Marija Murganić Živaljević iz Kraljeva šest godina slika ono što oseti — majke koje grle decu, primorske gradiće, svetionike i krajolike iz detinjstva — i pritom vodi domaćinstvo sa tri dečaka, sve iz sopstvene kuhinje koja joj je, kaže, i atelje. Njene slike su za to vreme stigle do Osla, Bergena, Pariza, Švajcarske, Nemačke i crnogorskog primorja — mesta koja ona sama, priznaje, često nije ni videla. O putu od bankarskog šaltera do platna, o ocu koji je sanjao drugu karijeru za nju i o slici koja je stigla u Pariz pre nje, pričala je za naš portal.
U razgovoru ste pomenuli da ste po struci ekonomista, a onda ste se okrenuli slikanju — kako je izgledao taj put od ekonomije do umetnosti?
Ja sam Marija Murganić Živaljević iz Kraljeva. Po struci sam diplomirani ekonomista. Završila sam Ekonomski fakultet u Beogradu, a slikarstvom se bavim zadnjih šest godina. Gubitak posla i pandemija su učinili da ponovo probudim ljubav za slikanjem, koju nosim još iz detinjstva. Tako sam spontano krenula da slikam zimske motive na komadima drveta, i kada sam radove izbacila na društvene mreže, reakcije su bile divne. To me je podstaklo da dalje stvaram. Sada radim slike na platnu akrilnim bojama, a moj hobi je postao moj životni poziv.
Rekli ste da je porodica imala svoje planove za vas kad je u pitanju obrazovanje — je li bilo otpora kad ste odlučili da se ipak posvetite slikanju?
Kada sam posle osnovne škole poželela da upišem umetničku, tata je bio protiv toga, jer je voleo da budem kao on — ekonomista. Nakon srednje ekonomske škole, kada sam htela da upišem književnost, savetovao me je da upišem ekonomski fakultet. Tako da sam ja sve vreme potiskivala u sebi tu želju da se bavim umetnošću. Čak sam je i zaboravila. I, eto, ponovo je isplivala na površinu. Kada sam počela da slikam, bilo je raznih komentara u okruženju. Ali, po prvi put u životu nisam želela da odustanem od sebe. Želela sam svim srcem da pratim tu goruću želju i unutrašnji osećaj i vidim gde će me odvesti. Mnogima je van pameti što ponovo ne tražim posao u banci, ali ja samo mogu reći da je odluka da se bavim slikarstvom jedna od najvažnijih i najboljih odluka koje sam donela u svom životu.
Spomenuli ste jednu porudžbinu koja vas je posebno dirnula — možete li nam ispričati tu priču?
Da. Bilo je puno emotivnih i divnih porudžbina. I sada sa ponosom mogu reći da sam za ovo kratko vreme prodala preko 600 slika, učestvovala na humanitarnim bazarima za bolesnu decu nebrojeno puta i da su moje slike stigle u mnoge krajeve sveta gde ja još uvek nisam. Ali kada mi je jedna gospođa poručila slike u avgustu, a u septembru ih slikala ispod Ajfelovog tornja, to me je rasplakalo. Moj stric je živeo u Parizu i uvek sam volela da odem kod njega. Ta mi se želja nije ostvarila. Moje slike su stigle pre mene.
U našem razgovoru ste spomenuli i da ste mama troje dečaka — koliko to majčinstvo utiče na ono što slikate i na motive koje birate?
Da, ja sam mama tri predivna dečaka i oni su mom životu dali poseban smisao. Zbog njih je moja kuhinja moj atelje, jer su još uvek mali i imam puno obaveza, tako da ne mogu da dam sebi luksuz da imam svoj atelje. Tako se u mojoj kuhinji slika, spremaju razne đakonije i rade domaći zadaci. Kuhinja je najkreativniji kutak u našoj kući. Deca su sve više prisutna na mojim slikama — majka koja drži dete u naručju. Time želim da istaknem bezuslovnu ljubav majke prema svom detetu i toplinu, nežnost i sigurnost koju dete oseća u majčinom zagrljaju. Taj odnos je temelj za sve druge kasnije u životu.
Opisali ste svoj stil kao naivno slikarstvo — šta za vas znači taj izraz i odakle vam inspiracija za motive?
Jeste, stil je naivno slikarstvo. Slikam ono što volim i osećam. Motivi su iz mog svakodnevnog života — porodica, kuća, dvorište, deca. Obavezno neki krajolik. Obožavam da slikam i životinje. Takođe, i moja ogromna ljubav prema moru, svetionicima, tako da ima puno slika morskih gradića. Sve slike su rađene toplim, jakim bojama, a moja želja je da svako može da se pronađe u njima. Volela bih da pogled na njih u oku posmatrača budi samo lepa osećanja, možda malo vrati u detinjstvo i neka lepa sećanja.
Pomenuli ste da su vaše slike stigle na razna mesta, i u inostranstvo — kakav je to osećaj kad vaš rad putuje dalje od vas?
Osećaj je prelep. Ma, ne mogu vam opisati. Da neko sa drugog kraja zemlje poželi baš vaš rad i da nađe način da ga preuzme. Predivno. Slike su stigle do Osla, Bergena, Pariza. Takođe, i u Švajcarsku i Nemačku, crnogorsko primorje, Korčulu. Jako sam ponosna.
I za kraj, koliko je izazovno biti samostalni umetnik u Srbiji, da li smatrate da naš mentalitet zaista vrednuje umetnost kao ozbiljnu profesiju?
Ja sam na samom početku, tako da sam za sada imala iskustva, na moju sreću, samo sa divnim ljudima. Ljudi koji vole umetnost pronađu način da dođu do slika koje im se sviđaju i često i ne pitaju za cenu. Ima jako puno takvih divnih ljudi. I čini mi se da se sada sve više poklanja pažnja uređenju prostorija, tako da se sve više ljudi okreće i slikama, kao važnom detalju u uređivanju enterijera, kako kuća, tako i lokala, privatnih vrtića, škola. Sve više imam porudžbine za igraonice, vrtiće i škole. Čak i za dečije frizere i ordinacije.
