Uzbudljiva priča o mladoj i talentovanoj Maši Đukić, šesnaestogodišnjoj devojčici koja se bavi mačovanjem i koja osvaja srca publike svojim hrabrim nastupima na mačevalačkim turnirima.. Maša je svoj prvi mač uzela u ruke pre dvanaest i po godina, a od tog trenutka ljubav prema ovom plemenitom sportu samo je rasla. Ona nije samo izuzetan sportista već i primer svojim vršnjacima, rušeći predrasude o tome koje sportove devojke treba da praktikuju. Kao mlada devojka koja se bavi sportom koji tradicionalno nije uobičajen za žene, Maša hrabro kroči stazama koje su prethodno bile rezervisane uglavnom za muškarce. Njen entuzijazam, upornost i talenat osvetljavaju put za buduće generacije devojaka koje sanjaju o tome da se oprobaju u nekonvencionalnim sportovima. U razgovoru s Mašom saznajemo o njenim počecima, izazovima s kojima se susrela tokom treniranja, njenim planovima za budućnost i mnogo više. Budućnost mačevanja u Srbiji svetli zahvaljujući takvim mladim talentima poput Maše Đukić.
Kako si odlučila da se počneš baviti mačevanjem? Da li je nešto posebno inspirisalo tvoju odluku?
– Pre dvanaest i po godina majka me je odvela da gledam trening od ćerke njene prijateljice. Bila sam mala, ali se i dan danas sećam tog uzbuđenja kada sam uzela prvi put mač u ruke. To je bila ljubav na prvi pogled. Magija koja me je očarala i još traje kao prvog dana.
Koja je najveća izazov kojeg si se susrela tokom treniranja mačevanja i kako si ga prevazišla?
-Dok sam odlazila na pionirska takmičenja sve sam shvatala kao igru. Nekako mi je lako polazilo za rukom da osvajam medalje. Kad sam ušla u kadetsku selekciju i dobila prvi poziv od selektora da budem deo reprezentacije sa nepunih 15 godina, postala sam svesna situacije, šta se očekuje od mene i šta znači nositi i braniti boje zastave svoje zemlje. Ozbiljnost na prvom mestu iako vam godine to baš i ne dozvoljavaju. Posle tog poziva selektora da nastupim sa reprezentacijom na Evropskom prvenstvu kadeta koji se održavao u Novom Sadu neke želje i planovi su porasli. Čini mi se da sam preko noći postala zrelija. Izazovi su se gomilali i rasli kako u planove tako i u pritisak. Sada mogu reći da mi je najveći izazov bio pobediti samu sebe. Kao i svaki sportista dajete maksimum sebe na treningu, odričete se nekih stvari u kojima vaši vršnjaci uživaju, trudite se i kad dođe taj dan, vi sve lepo odradite al opet fali ono malo da budete najbolji. E to malo je taj strah od uspeha. Podrška moje porodice, pre svega moje majke koja je uvek tu uz mene, mog oca koji je stub moje volje, brata i prijatelja je bila jača od tog straha. Pobedila sam sebe. Od toda sam mnogo jača mentalno.
Kako izgleda tvoj tipičan trening u pripremi za takmičenja?
-Prethodnih sedam dana sam bila na pripremama u Sofiji. Što zbog Državnog prvenstva koje je bilo 31.03. u Nišu što zbog Svetskog prvenstva na koje putujem 12.04. u Saudijsku Arabiju gde ću nastupiti za kadetsku i juniorsku selekciju. Jedan od mojih trenera Petar Volkonskii je napravio kompletan plan i program priprema. Dva puta dnevno sam imala treninge po tri sata. Teretana, individualne vežbe sa trenerom, vežbe koncentracije i sparing na Nacionalnoj sportskoj akademiji Vasil Levski. Pripreme su bile naporne ali se isplatilo. Za svako takmičenje bilo da je domaće prvenstvo ili neko Evropsko jedan takmičar mora da bude spreman i psihički i fizički.
Ko su tvoji uzori ili heroji u svetu mačevanja, i kako te oni inspirišu?
-Nemam uzora, idola i heroja ali se divim Milesu Chamleyu Watsonu, američkom mačevaocu rođenom u Britaniji koji je 12 puta bio šampion Amerike, ekipni šampion sveta, šampion sveta, dvostruki olimpijac i ekipni osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama. Njegove taktike, njegova igra, brzina i spremnost me inspirišu.
Kako si se osećala kada si osvojila državno prvenstvo? Možeš li opisati svoje emocije u tom trenutku?
-Prošle godine u februaru u Subotici sam postala državni prvak Srbije u kadetima. Od septembra meseca prešla sam u mačevalački klub Crvena Zvezda u Beogradu. Velike promene su uticale na moj život. Putujem vozom na treninge i da vam kažem znala sam da neće biti lako da uskladim sve obaveze. U početku sam odlazila tri puta nedeljno u Beograd, al poslednjih meseci se svodilo i na svaki dan. Tako da je “Soko” postao moj drugi dom. Moj dan počinje uglavnom u 6h, a završava se posle ponoći. Nekad zbog svih obaveza spavam samo par sati. Redovan sam đak gimnazije “Laza Kostić” i vrlo je naporno postizati sve i davati maksimum sebe na svim poljima. Često sam na takmičenjima van zemlje. Moje učenje se ponekad svodi u avionu, kolima, aerodromima, vozu, sali…Želim da dam svoj maksimum školi i svim profesorima koji me podržavaju. Gimnazija Laza Kostić je vrlo ozbiljna gimnazija, svi sportisti su poštovani i imaju veliku podršku. E zbog svega ovoga ove godine sam zacrtala sebi kao cilj da odbranim titulu, zbog mog kluba, zbog škole, moje porodice, mojih prijatelja, moje drage osobe. Zbog svih njih koji su uz mene bili, razumeli me i bodrili. Kada sam dala taj poslednji tuš-bod u finalu imala sam osećaj velikog olakšanja. Moja zlatna medalja jeste moja, ali ona vrpca koja je drži pripada mojoj majci, mom ocu, bratu, mom klubu, mojoj školi, mojim prijateljima i mojoj dragoj osobi. Shvatila sam da je mnogo lakše osvojiti titulu nego je odbraniti. Kad branite nešto imate pritisak. U glavi milion pitanja, znate da vas niko ne tera na to, niko vas ne pritiska, ne traži to od vas, ali vi tražite sami od sebe. Zato je individualni sport najteži. Gde sve zavisi od vas i vaše spremnosti. Moj prijatelj, podrška, psiholog i trener Ivica Subić koji je bio uz mene na Državnom prvenstvu je mnogo doprineo da na pisti budem smirena i da tuš po tuš dođem do titule. Petar Volkonskii je napravio veliki posao i spremio me u svakom pogledu. Zato imam dva trenera koji su totalno drugačija. Moj klub Crvena Zvezda moja druga kuća je jedna velika porodica. Svetlana Višnjić Petronijević predsednica kluba, žena sa velikim srcem, Zoran Timić generalni sekretar kluba moja podrška i moj veliki prijatelj, Petar Volkonskii i Ivica Subić moji treneri koji su uvek tu za sve i svi oni gore pomenuti drže nas kao porodicu, mene i druge takmičare, mačiste koji su pre svega moji veliki prijatelji. I oni su zaslužni za ovu titulu jer su bili kao jedna porodica kraj piste i navijali iz sveg glasa, njihova energija mi je dala dodatnu snagu. Kada iza leđa imate toliki broj prijatelja koji vas istinski podržava mnogo je lakše u smirenoj ruci držati taj mač i smišljati taktike brzinom svetlosti.
Kako tvoji drugari i ostala deca iz tvog okruženja gledaju na tvoje uspehe, da li te podržavaju ili im je možda čudno što to kao devojčica/devojka se baviš ovim sportom?
-Kada upoznam nekog ko nije iz mog sveta mačevanja prvi komentar je “vau“. To mi je uvek tako slatko, jer me doživljavaju sa posebnim poštovanjem. Devojka sa mačem, zamišljate neku namrgođenu ratnicu, a ja sam po prirodi vrlo vesela i nasmejana. Tako da ih to obično zbunjuje. Imam dosta prijatelja koji prate moje uspehe, ali mali broj sa kojima prolazim kroz sve.
Kako se osećaš što si kvalifikovala za reprezentaciju Srbije? Kakvi su tvoji planovi i ciljevi u budućnosti u vezi sa mačevanjem?
-Pa ja sam već tri godine u reprezentaciji i već sam se odomaćila. Prošle godine sam bila stipendista za mlade sportske talente Pokrajinske vlade Vojvodine i dalje planiram da moj grad bude ponosan na mene. Sportsko društvo Crvena zvezda me je u oktobru mesecu proglasila za sportiskinju meseca dodelom “Zvezdine jele” tako da planiram da mom klubu donosim samo posebne medalje, pehare i priznanja. Takođe, jedan od najtežih i najvažnijih ciljeva su Olimpijske igre za četiri godine, zatim da položim za sudiju u mačevanju i naravno da još dugo branim boje svog kluba i Srbije na mačevalačkoj pisti.
Zabranjeno preuzimanje dela ili celog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima
