Sinoć je u Areni Cineplex u Novom Sadu premijerno prikazan film “Izolacija” reditelja Marka Backovića, u kojem naslovnu ulogu tumači Miloš Biković. Publika je imala priliku da uživa u uzbudljivom trileru koji prati priču mladog biologa Jovana, koji dobija dobro plaćen posao daleko od civilizacije, u šumi na planini Tari. Naizgled miran posao pretvara se u noćnu moru kada Jovan postaje svedok misterioznih događaja – noćnih poseta, čudnih poziva i neobjašnjivih zvukova koji u njemu bude paranoju i strah.
Nakon projekcije, glumačka i autorska ekipa izašla je pred publiku, gde su dočekani dugim aplauzom i ovacijama. Na svečanosti koja je prethodila premijeri, članovi ekipe prošetali su crvenim tepihom.Nakon prikazivanja filma održana je i konferencija za medije, nakon koje smo razgovarali s Milošem Bikovićem o njegovom liku i iskustvima sa snimanja.
Šta je ono što rijaliti društvo gradi, generalno, šta biste rekli?
Rijaliti kao rijaliti nije meta ovog filma jer je rijaliti samo pogodan format da se ljudska priroda, u lošem smislu, projektuje. Rijaliti može biti i nešto što je kreativno, neko takmičenje. Mislim da rijaliti može biti pozitivan, oko nekih drugih vrednosti, oko nekih igara, oko sposobnosti da se ljudi okupljaju. Problem nastaje kada se ljudi okupljaju i kada prave sadržaj oko nečega što je negativno, oko skandala, oko nečega što, u stvari, podseća na onu borbu gladijatora s lavovima – to da smo mi, svi koji šaljemo SMS-poruke, ti koji biramo ko će ostati, ko će ispasti. Mi smo u ulozi imperatora koji odlučuje ko će “umreti,” a ko će ostati.
Isti psihološki mehanizmi rade, samo je malo humanije u tom smislu da, barem za sada, kod nas još uvek niko nije stradao. Tako da, to je jedan globalni fenomen. Mislim da se ovde više obraća pažnja na ljudsku prirodu, na to koliko je ljudska priroda željna dopamina, tih hemikalija, adrenalina i tako dalje – tog sadržaja negativnog – što dovodi do želje za “krvlju.”
A taj privid izolovanosti, a zapravo smo svi negde na tacni javnosti, malo liči na Orvelov sistem?!
Jeste, mi smo zapravo izolovani; konstantno smo na društvenim mrežama, na telefonima, okruženi ljudima, ali smo suštinski usamljeni. Što smo više izloženi, to smo manje autentično bliski. Mislim da je to klopka 21. veka.
Šta je bilo najteže do sada, tokom snimanja? Koja je scena bila najteža?
Ne mogu da se setim, nijedna scena nije bila posebno teška. Mislim, ako izuzmemo standardne stvari, kao što su ustajanje u pet ujutru, hladnoća i to što se menjaju četiri godišnja doba, najteže je bilo, u stvari, napisati scenario tako da glavni junak ima početak, sredinu i kraj.
Da li društvu treba prava izolacija, da se malo isključi od savremenih aktera?
Ne volim da dajem tu vrstu propovedi. Mi smo napravili film, i svako iz toga izvlači šta želi, da ne bude sada da ja mislim kako treba ovako ili onako. Mogu samo da pokažem ono što ja vidim. Pa, ako se neko slaže, super; ako ne, i to je u redu.
Kako vi posmatrate Jovanov karakter, od početka filma pa do kraja?
To je negativan luk, takozvani negativni karakterni luk. Lik počinje kao jedan tip čoveka, na određenoj poziciji, s jednim psihološkim stanjem, a završava u padu. On je žrtva, tragični junak.
A planina Tara, kakav je ona junak?
Lepa, mistična, pomalo zastrašujuća, moćna, poražavajuća.