Početak objektiv24 Nemanja Nešić: Sporijim kretanjem svakog prolaznika možete da upoznate, a on vašu...

Nemanja Nešić: Sporijim kretanjem svakog prolaznika možete da upoznate, a on vašu muziku proživi i zapamti

362
0
Foto: Emir Memedovski

Nemanja Nešić je diplomirani kompozitor i kantautor iz Novog Sada. Rođen u Subotici, a školovao se u Novom Sadu gde je, nakon završene niže muzičke škole Josip Slavenski i Srednje muzičke škole Isidor Bajić, diplomirao na Akademiji umetnosti na odseku za kompoziciju i dirigovanje. Kao autor, tokom devedesetih vodio bend Revir, a od dvehiljaditih bend Mali princ. Takođe, radi i samostalno, kao kantautor, muziku na svoje, ali i stihove pesnika koje voli…

Foto: Emir Memedovski

-Sporiji je put kroz uske i male ulice. Magistralama i bulevarima put je osvetljen, lakši je i vidljiviji, ali se brzom vožnjom mnogima samo pojavite u obrisu, dok sporijim kretanjem svakog prolaznika malih ulica možete da upoznate, a on vašu muziku proživi i zapamti – objasnio je za Objektiv24 Nemanja Nešić.

O bogatoj muzičkoj karijeri Nemanje Nešića, njegovim saradnjama s velikim imenima iz sveta muzike i književnosti, mnogobrojnim albumima, koncertima i zbirkama poezije čitaćete u produžetku ovog, nadasve, ispirativnog teksta…

Kada postaješ svestan da će muzika biti tvoj životni poziv? Kada počinješ da se baviš muzikom?

U najranijem detinjstvu roditelji su primetili moj talenat. Često sam pevušio dok je tata svirao gitaru, ali i dok me je majka uspavljivala raznim dečijim pesmicama. Potom sam i vrlo rano počeo da slušam ploče koje su se kod nas u kući puštale.Kad sam imao četiri godine, ubijen je Džon Lenon, pa su se pesme Bitlsa non-stop vrtele na radiju i televiziji, a ja sam ih upijao i pevušio na sebi znanom engleskom jeziku.

Kao samouk, krenuo sam da sviram harmoniku, upisao nižu muzičku školu na odseku za taj instrument, da bih kasnije, takođe, krenuo sa gitarom, a od srednje muzičke škole pridodao sam i klavir na spisak instrumenata koje i danas sviram. Nisam nikada lutao u izborima. Kada sam završavao osnovnu školu, pohađao sam srednju muzičku i znao sam da želim na Akademiju, tačnije, na Odsek za kompoziciju.

Paralelno sa srednjom muzičkom osnovao sam bend Revir u kojem sam bio autor muzike i tekstova, a taj bend pratio me je tokom čitave decenije devedesetih godina. Period ispunjen svirkama, koncertima, tv gostovanjima, snimanjima u studiju, druženjima, zaljubljivanjima, ali i o Novom Sadu tokom tog perioda, opisao sam u svojoj prvoj knjizi Revir – jedna priča (Prometej 2011).

Moja prva autorska pesma Mala nastala je 1991. godine, kada sam imao petnaest godina, i bila je lokalni hit na tada veoma popularnom PAN radiju (sećam se da se premijerno puštena na listi za hit dana uz Balaševićev Ringišpil), zahvaljujući uredniku Bogici Mijatoviću koji je želeo da je promoviše. Tako je sve i počelo…

Osim što komponuješ, ti i pišeš poeziju. Koliko su ove dve umetnosti inače povezane? Kada i kako dolazi do njihovog spajanja u tvom radu?

Muzika i poezija su veoma srodne umetničke oblasti. Obe u sebi sadrže ritam, metriku, intonaciju, boju… Emocije koje se mogu međusobno podržavati. Počeo sam da pišem stihove sa petnaestak godina. Bili su u početku jednostavni, mladalački, ali sam uvek težio ka tome da stvaram, ne da budem samo izvođač i zabavljač. Kao prvenstveno muzičar, prirodno sam uvek imao smišljenu melodiju i harmoniju, a onda dodavao reči. Moja prvobitna muzika bila je bliska izvornom rokenrolu, a kasnije se menjala kako sam sazrevao. Sve više sam osećao potrebu da se i stihom značajnije izrazim, a onda da dodam melodiju. Tome mi je mnogo pomogla i saradnja sa pesnicima čije sam stihove zavoleo čitajući ih, i osetio muziku koju bi im poverio. Veoma je teško, a istovremeno i veoma lako, zavisi kako to osećate, uklopiti muziku sa rečima. Neretko sam svedok prilično nespretnih rešenja. U pesmama koje čujem u medijima, veoma mala pažnja se posvećuje izgovoru teksta, ali i njegovom tretmanu. Neke reči ispevano zvuče potpuno neprirodno, ne onako kako ih izgovaramo. To se mora osetiti. Primenjujem silabičan princip, blizak retro muzici, pre svega šansoni, odnosno pevanoj poeziji – svaki slog, jedna nota. U melizmima se mora biti spretniji, kada na više tonova ispevavate jedan slog, i to lično ne spada u moj način stvaranja, jer smatram da se stih najbolje može doživeti uz muziku kada ga rečitativno donesete, kao da ga izgovarate, ali mu dajete i melodiju.

Komponovao si muziku na sopstvene stihove, a osim toga i na stihove mnogih legendarnih pesnika poput Miloša Crnjanskog. Objavio si album s kompozicijama na stihove ovog velikog pesnika pod nazivom Nove senke, 2020. godine. Zašto je tvoj izbor bio baš Crnjanski? Šta te u njegovoj poeziji toliko inspiriše?

Svaki pesnik kojeg sam radio mi je veoma značajan. Crnjanski možda za nijansu ispred svih, jer je bio prvi kojem sam se osmelio da dodam muziku.

Pesme sam stvarao kao mladić, i prepoznao sam u njegovim stihovima tu dozu bunta, a poznato je kakva je Crnjanski bio ličnost. Opet, kod njega ima i izuzetno lirski obojenih pesama, pa sam muzički na tom projektu najpolivalentniji.

Od šansone do rok pesama, sve je to izuzetno aranžirao i muzički uobličio moj brat Svetozar Nešić, pa smo tako spremljen projekat Nove senke izveli na četrdeset godina od smrti velikog pisca, u Sprskom narodnom pozorištu, oktobra 2017. godine. Nešto kasnije, 2020. objavili smo i CD u izdanju Asocijacije gitarista Vojvodine i planiramo još koncerata u budućnosti.

Foto: Emir Memedovski

Inspirisan si često i stihovima savremenih pesnika. Koju saradnju bi posebno izdvojio kada su u pitanju savremeni pesnici?

Izdvojio bih nekoliko imena. Pre svega, veoma sam umetnički blizak sa pesnikom Milošem Galetinom, mojim prijateljem i generacijom, izuzetno darovitim poetom koji je i u antologiji svetske poezije. Najviše muzike napisao sam upravo na Galetinove stihove i, takođe, objavio jedan vredan CD sa tamburaškim koloritom Jabuke ptice tamburice. Vremenom, veoma značajni za mene postali su i hrvatski pesnici Dobriša Cesarić i Enes Kišević. Sa Enesom sam se upoznao kada sam jesenas u Zagrebu učestvovao na festivalu šansone Chansonfest, a nakon što je izašao moj CD na njegove stihove za Croatia Records-Jugoton. Mi smo se telefonom već toliko zbližili, da je taj susret bio logičan nastavak našeg druženja koje će verujem dugo još trajati. Enesova poezija mi se uvukla pod kožu, i zaista sam veoma lako iskomponovao pesme koje sam posle toga i stavio na muzičko izdanje. Najbitnija mi je bila njegova reakcija, dovoljna da shvatim da sam na dobrom putu kada je u pitanju pevana poezija.

Tomislava Domovića, koji mi je generacijski bliži, smatram retkim, osobenim i veoma darovitim pesnikom. Njegova poezija je izuzetno slojevita, i nije nimalo laka za komponovanje. Ipak, uspeo sam da pronađem nekoliko pesama koje sam muzički osetio i mogao da uobličim. Posebno sam srećan kada vidim da ono što uradim naiđe na iskreno pozivitne reakcije pesnika savremenika, sa kojima mogu da popričam. Domović mi je priredio neverovatno zadovoljstvo organizovavši mi u Zagrebu poetsko-muzičko veče, kada  sam zagrebačkoj publici svirao muziku koju sam stvarao na stihove hrvatskih, ali i naših pesnika. Veoma mi je draga saradnja sa Perom Zubcem, ocem mog druga Miloša, i velikim pesnikom Jučerašnjeg sveta i one Jugoslavije. Imao sam tu čast da lično Pero, na svoju inicijativu, da naslov mojoj knjizi pesama Nove daljine, i napiše pogovor.  Daleko najbitnije od svega je što Miloš i ja promovišući naš CD sa pesnicima imamo često Pera Zubca kao gosta, koji rado ispriča pojedine anegdote iz svog mladanja i druženja sa velikim imenima naše književnosti. Tu je i Draško Sikimić, sjajan, osoben pesnik iz Ljubinja, iz čije sam prve zbirke poezije Smotuljci odabrao pesmu Ludi ljudi i stavio je na CD Jučerašnji svet.

Vrlo često sarađuješ sa kantautorom Milošem Zubcem. Kako je došlo do te saranje?

O Milošu Zubcu bih mogao napisati posebnu knjigu. On i jeste knjiga u ljudskom obliku, ali ona koja nema kraj, gde ne vidite njene granice. Koliko god da se znamo, uvek me iznova iznenadi. O svemu pričamo, sarađujemo veoma blisko već nekoliko godina, i slobodno mogu reći da je Miloš postao i moj brat po pesmi, i uz porodicu, moja je najveća podrška. Kao aranžer i producent radio sam na, za njega veoma zanačajnom, albumu Kosovske, a onda i na njegovom kantautorskom albumu Paralele 2 kao producent. Spremamo jedan divan muzički album posvećen čuvenom čileanskom kantautoru nesrećne sudbine – Viktoru Hari, u kojem će učestvovati kantautori iz regiona, a svi okupljeni oko poezije Mehmeda Begića čije su divne pesničke slike opisale život i osećanja velikog umetnika i borca za slobodu i pravdu.

Sa Milošem Zubcem, 2021. godine objavio sam trostruku CD ediciju Jučerašnji svet na kojoj se nalazi šezdeset pesama pesnika sa prostora bivše Jugoslavije, a u pripremi je i Sutrašnji svet koji izlazi ove godine, gde pevamo poeziju za decu.

Jučerašni i Sutrašnji svet su za Miloša i mene spomenici koje smo podigli, nadajući se da će se njihova vrednost više poštovati u nekim budućim vremenima.

Pripremaš novi album koji bi trebalo da ugleda svetlost dana krajem 2022. godine. Šta publika može da očekuje od novog albuma? Možeš li s par rečenica da nam ga najaviše?

Nedavno sam shvatio da će moj nov kantautorski album biti tek drugi samostalni koji sam uradio. Izlazi na jesen ove godine i sadržaće četrnaest pesama u kojima sam kompletan autor, aranžer i instrumentalista. Sve sam snimio u svom Autorskom studiju, a mastering u Studiju Do-re-mi, u Novom Sadu. Bila mi je želja da se posle nekoliko godina koje sam kao kompozitor posvetio pesnicima koje volim, sada predstavim sa kantautorskim izdanjem.

Dominira akustičarski zvuk, a dosta pesama reminiscencira sa mojim ranim radovima, u bogatijem ruhu, sa prizvukom pedesetih i šezdesetih godina, uz neizostavnu šansonu i nekoliko pesama socijalno angažovane lirike.

Premda komponuješ i muziku za decu, reci nam koliko uživaš u tome i koliko ti ,,leži“ takvo angažovanje?

Moja iskustva u radu sa bezazlenima (prim.aut. Moša Odalović) su predivna. Istovremeno ste opušteni, ali imate i veliku odgovornost, jer deca lako uoče neiskrenost. Komponovao sam za emisiju Fazoni i fore, za muzičke festivale, a i jedan mjuzikl za mlade koji sam sa bratom Svetozarom radio u produkciji Muzičke škole Isidor Bajić. Posebno sam oduševljen poezijom moje prijateljice, pesnikinje Tatjane Pupovac koja na divan način, u stilu pesama kakve je nekada pisao Čika Jova Zmaj, ali ipak u svom maniru, bez namere da je upoređujem, donosi novu poeziju za decu. Neke od njenih pesama nalaze se na CD-u Sutrašnji svet koji ćemo Miloš Zubac i ja objaviti tokom jeseni.

Foto: Matej Grgić

Tokom 2012. godine objavio si knjigu Revir-jedna priča (Prometej, Novi Sad) posvećenu svom prvom bendu i devedesetim godinama u Novom Sadu, 2019. za istu izdavačku kuću i zbirku pevanih stihova Sa druge strane oka, a 2021. knjigu pesama Nove daljine, u izdanju Tiskog cveta. Šta je za tebe poezija? Šta te najčešće pokreće da tonove zameniš rečima?

Iako sam muzičar po profesiji, u mom stvaralaštvu jednako mesto imaju nota i reč. Moraju da se podržavaju, a ne nadjačavaju. Treba da usaglašeno donose jasnu emociju slušaocu.

Iako muzika i poezija odvojeno govore više stotina, pa i hiljada godina, one su po mom mišljenju, najlepše kada se spoje. Daju jedna drugoj jednu umetnost više. Njihova kompatibilnost je fantastična ako to znate da iskoristite kao umetnik.

Od moje dve zbirke pesama, Sa druge strane oka su kompletno pevani stihovi, dok sam u zbirci Nove daljine želeo da ispitam teren poezije, a da joj ne dam muziku (za sada). Ali, onaj ko je bude čitao, videće jasnu formu i strukturu pesama. Uvek stoje dva ravnopravna katrena sa strogo poštovanom metrikom i rimom, a tematski, one su kao celina zaokružene i jasne. Koristio sam svakodnevne reči, one kojima se najbolje svi razumemo. Nijanse taj sklop reči čine poezijom i odvajaju je od banalnog. Podrška Pera Zubca u tome bila je ključna…

Imao si nastupe na scenama Spskog narodnog pozorišta, Ateljea 212, Kantautorskim festivalima (jedan od osnivača) i mnogim drugim festivalima… Koja scena ti je najdraža? U kom ambijentu ti se najviše sviđa da muziciraš?

Za kantautora ne postoji najdraža scena i ambijent. Nekako nas, odvojeno od magistralnih puteva, uličice vode do manjih prostora i ambijenata gde je publika blizu, gde svakome (što bi rekao Arsen Dedić) možeš da vidiš oči, osmeh, reakciju. Moja iskustva su takva da sam do sada svirao i pred više hiljada ljudi, a i pred četvoro-petoro. Razlike nema. U oba slučaja izlazim siguran u ono što jesam, ono što prezentujem, a onda nema bojazni.

Sporiji je put kroz uske i male ulice. Magistralama i bulevarima put je osvetljen, lakši je i vidljiviji, ali se brzom vožnjom mnogima samo pojavite u obrisu, dok sporijim kretanjem svakog prolaznika malih ulica možete da upoznate, a on vašu muziku proživi i zapamti.

Moje mesto je, što bi definisao Miloš Zubac – u rezervnoj kulturi, što je uslovljeno i onome što se danas smatra glavnom kulturom. U današnje vreme, za mene je to kompliment.

Nikada nisam žurio, niti sve ovo radio zbog popularnosti. Bilo je rešenja i načina da odem i na tu stranu scene, ali moj izbor bio je ovaj. Zato uvek stojim uspravno ispred svoje muzike i pesama. Moram da uživam kada nastupam, da volim ono što sviram i pevam, jer samo tako ću onoga u publici moći da ubedim u emociju. Nijedan kantautor nije stvarao zbog drugih, iako je publika koju stekne upravo tada najvernija i traje.

Foto: Uroš Dožić

Gde publika može da pronađe tvoju muziku, knjige, albume? 

S obzirom na to da živimo u vremenu interneta, sve što stvaram a da smatram da je za javnost, može da se čuje na mojoj Youtube i Bandcamp stranici Nemanja Nešić, kao i na moja dva FB profila. Televizija i radio su, nažalost devastirani, poslednjih godina posebno, pa i eventualna pojavljivanja kojih bude, više su neka satisfakcija da vas neko uvažava i želi da budete gost, ponešto zanimljivo ispričate… Knjiga uglavnom više nema u prodaji, ali ko bi želeo da ih pročita, rado ću pokloniti. U Novom Sadu sam u kontinuitetu tri decenije na sceni. Lokalni mediji me uglavnom prate i uvek sam imao lepu saradnju sa RTV Vojvodina, Radijom Novi Sad, TV Novosadska, sa pojedinim portalima, web stranicama i potkastima. Povremeno koncertiram kada imam razloga i kada promovišem nešto od svog stvaralaštva. Eto, ovog me leta čeka jedno novo, predivno iskustvo – odlazak na Korčulu (Hrvatska) i učešće na prestižnom festivalu Marko Polo gde ću se predstaviti sa autorskom numerom Noći besane, jednom od onih četrnaest koja će naći mesto mom predstojećem kantautorskom CD-u simboličnog naziva – Na istom putu.

Pesma ,,Mizera“ Miloša Crnjanskog, muzika i izvođenje Nemanja Nešić 

Autor: Dragana Klašnja

Novi Sad, 29. maj 2022. godine

 

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here