Nikola Trifić za Objektiv24 govorio je o svojoj poeziji i načinu na koji ona nastaje, inspiraciji, ljubavi i pravdi, slobodi, borbi pojedinca za istu i odgovornosti koju ona sa sobom nosi, o svom novinarskom radu, o suštini življenja…
Nikola Trifić, pesnik budućnosti, kako ga neki nazivaju, rođen je 1989. godine u Prištini. Od 2000. godine živi u Nišu, gde je završio veći deo osnovne škole, gimnaziju i Pravni fakultet. Poeziju piše od devete godine, dok je njegovo prozno izražavanje počelo krajem osnovne škole…
Još kao osnovac bio je učesnik, a najčešće i pobednik većeg broja pesničkih tamičenja na nivou škole ili grada. U srednjoj školi preorijentisao se na muziku (rok muzika i gitara) tako da je zbog toga, ali i zbog nekog oportunističkog stava, kako nam otkriva, u tom uzrastu najčešće izbegavao bilo koju vrstu takmičenja…
2017. godine bio je ko-osnivač i urednik političko – društvenog internet magazina Geostrateg. Takođe, aktivno pišem kolumne za veći broj domaćih i regionalnih, najčešće elektronskih medija, poput: In4s – a, Vidovdana, Geopolitike, časopisa Konkretno, NS Danas – a, Balkan fokusa, Objektiv media, Čuda, AS info-a, Pokazivača i mnogi drugi…
Njegove kolumne, a bilo ih je više od 500, uglavnom su oštre, bave se društvenim i političkim fenomenima, nacionalnim i istorijskim pitanjima, kao i pitanjem čoveka u društveno-političkom kontekstu 21. veka. Neke kolumne, pogotovo one esejskog tipa, prevođene su i na strane jezike.
Osim političkih i društvenih tema, za neke od medija Nikola piše i o kulturnim dešavanjima… Nikola je autor je i velikog broja tekstova sa strogo umetničkom tematikom. Pisao je prikaze i osvrte za više književnih dela, kao i veći broj intervjua sa mnogim renomiranim književnicima domaće i regionalne scene, kao što su: S. Vladušić, B. Janković, D. Stojiljković, N. Malović i mnogi drugi… Pisao je recenzije za više književnih dela. Njegova poezija je višestruka nagrađivana…
Očekuje se da će sredinom 2022. godine njegova prva zbirka poezije ugledati svetlost dana, a nakon toga je u planu i objavljivanje prvog romana…
Za početak bih ti postavila jedno, naizgled, tipično pitanje, koje je, možda bitno za razumevanje onoga što sledi u produžetku. Kako si odlučio da studiraš prava, a zatim, kako je došlo i do odluke da se, naposletku, time ne baviš?
-Hvala ti na pitanju, pre svega! Vidi, za vreme postojanja bivše Jugoslavije samo jedna osoba je u celoj ondašnjoj državi uspela da završi studije prava sa tek navršenom dvadeset i jednom godinom i pritom da diplomira sa desetkom, a ta osoba, sasvim slučajno, je moja majka. (smeh) Ipak, ona nije vršila nikakav pritisak na mene prilikom odabira fakulteta. Imao sam potpunu slobodu da sam izaberem svoj put.
Inače, majka je i „kriva“ što sam rano razvio zavisnost od čitanju i, generalno, bilo kakvog dotoka informacija. Imao sam 6 godina kada me je uspavljivala tako što mi je svake večeri čitala po jednu poglavlje knjige za decu „Ostrvo s blagom“. Zatim, kada sam krenu u prvi razred, čitala mi je celu lektiru za drugi i treći razred. Svako veče po jedan sat čitanja i bar pola sata neumornog odgovaranja na moja pitanja: što ovo, što ono, zašto ovako, zašto onako itd… Uopšte, od roditelja sam imao i imam, zaista, najveću moguću podršku. Oni su moji heroji! Njihovo razumevanje je bilo neizmerno, čak i kada sam bio nosilac „keca iz vladanja“ u srednjoj školi. Razlog tome nije bio što sam nešto slomio ili uništio, već jedan moj neuspeli pokušaj „dizanja revolucije“… (smeh)
Što se studiranja tiče, prve dve velike ljubavi bile su mi književnost i istorija. No, kako se bližio kraj pomenute srednje, sve manje mi se svidela ideja da eventualno jednog dana budem profesor. Tada je za mene to bilo ravno tome da „Če Gevara“ postane privatni preduzetnik sa prebivalištem u Majamiju, dakle – nezamislivo. Naravno, sada dosta drugačije gledam na to. Ipak, tada, mogao sam sebe da zamislim bilo gde, samo ne za katedrom, a pošto sam studije književnosti i istorije, pre svega povezivao s tim, na kraju sam se odlučio za treću opciju, a to je pravo. Nisam se pokajao, deleko od toga. Volim pravo kao nauku, osećam je dosta bliskom sebi. Imam i određeno iskustvo u pisanju žalbi, tužbi i, pre svega, ugovora, tako da nisam bez prakse u toj oblasti… Koliko ću se ubuduće baviti pravom, iz ove perspektive – prilično je neizvesno. Ipak, ako ništa drugo, Pravni fakultet može biti od pomoći prilikom sklapanja ugovora sa izdavačkim kućama. (smeh)
Pišeš nesvakidašnju poeziju koja često navodi na razmišljanja, preispitivanja… Šta poezija predstavlja za tebe i možeš li s nama da podeliš momenat kada odlučuješ/osećaš potrebu da napišeš prvi stih, naravno, ako ga se sećaš?
-Polaskan sam takvim osvrtom na moju poeziju, zaista… Što se tiče momenta pisanja prve pesme, naravno da ga se sećam… Prvo polugodište trećeg razreda osnovne škole… Bio je neki, hajde da to nazovem likovno – literarni konkurs, povodom dana škole – inače podeljen u par kategorija po starosti. Bilo je moguće učestvovati crtežom, pesmicom ili kratkim sastavom, a čini mi se da je tema bila: deca, radost, druženje, nešto na taj način… Ja sam napisao pesmicu od par strofa. Prva nagrada na konkursu bila je komplet od 24 flomastera i markera, a druga nagrada bila je knjiga. Inače, za sve nas ti flomasteri su bili jako atraktivni, poželjni. Tih dana je u školu dolazila neka ekipa koja je prodavala iste i nudila ih na roditeljskim sastancima… Ne sećam se da je neko kupio, bilo je dosta skupo za to vreme. No, prodavci su jedan komplet poklonili školi i plan je bio da to bude prva nagrada na konkursu… I šta se desilo? Ja osvojim drugo mesto, a devojčica, godinu starija, iz četvrtog razreda s crtežom, osvoji prvo. Kada je trebalo da preuzmem nagradu, došlo je do izvesnih promena u rasporedu nagrada, koliko ja znam, zbog sugestije nekih nastavnika, tipa: „kako knjiga da bude za drugo mesto, a flomasteri za prvo. Elem, kada sam stigao pred direktorovu kancelariju, devojčica koja je pobedila je već bila tamo u pratnji svoje učiteljice. Tu smo, pred kancelarijom čekali dva, tri minuta, a ona je sve vreme samo pričala o nagradi, odnosno, flomasterima. No, kada smo ušli – hladan tuš za nju… Zbog promene redosleda nagrada, njoj, kao prvoplasiranoj, knjiga, a meni, kao drugoplasiranom, flomasteri. Devojčica je bila u toj meri tužna da se najednom rasplakala… Ipak, nakon što je zvanična „ceremonija“ završena, prisutne učiteljice predlože, da se ja, ukoliko se slažem, zamenim sa devojčicom – da dam njoj flomastere, a ja da uzmem knjigu. I naravno, kako me je Bog dao sentimentalnog, pristanem da se zamenim s njom. Učiteljice presrećne, devojčica još više, a direktor me onako milo očinski pomazi po glavi uz reči: „Eh, sine moj“… Šta je to „eh, sine moj, zaista značilo u kontekstu ženskih suza, naučio sam mnogo godina kasnije… (smeh) Šalim se naravno… Da ne zaboravim da kažem… Knjiga je bila „Medaljoni ukletog kruga“, dan danas je imam. Naslov baš prilagođen za uzrast od 9 i 10 godina. (smeh) A pitanje: šta za mene znači poezija, ili uopšte pisanje? Znači mnogo, baš, baš, mnogo.
Imaš li uzore među pesnicima i piscima? Omiljena dela?
-Puno ih je. Što sam stariji, sve više posmatram značaj književnosti u celini, a ne nužno kroz pojedine autore. Nas književnost oplemenjuje i uzdiže kao takva, dok nas neki autori samo posebno „pogode u živac“. Takođe, pogode nas i neka dela – ne mora nužno čitav opus određenog autora. Svoju ulogu imaju i dela i autori koji nam se nisu svideli, negde i to doprinosi građenju opšte slike i širem sazrevanju. Magija književnosti je u tome, što na svet i na ljude može da utiče više nego bilo koji drugi vid ili oblik kreativnog izražavanja. Verovatno iz tri razloga. Prvi: književnost ima najizraženiju humanističku notu u odnosu na sva ostala kreativna delanja. Drugi: književnost je sveobuhvatna, može da bude izrazito temeljna i tako više nego bilo šta dolazi ili može da dođe do čoveka. I treće, a možda i najvažnije: proces konzumacije književnosti, dakle, čitanje, je najčešće samotnjačka radnja. Velike istine najbolje primamo sa papira – kada nema lice pred nama koje nam govori, kada smo osamljeni. Reči koje mogu da nas oplemene ili da nam pomognu, čujemo samo mi svojim učima i svojim glasom, tako isključujemo ulogu tutora – a naš glas postaje naš korektor i vodič. Književnost pomaže da u trenutku kada smo sami sa sobom, to ne budemo, što može da podstakne bitne procese. Takođe, važno mi je da kažem: volim da se oduševim savremenim autorima. Ja sam čovek, koji inače voli da se oduševi. Volim da vidim nešto živo, što još hoda, a što zaslužuje svako poštovanje. Što je svet grđi, a jeste, tako je i fascinacija nekim savremenikom koji zavređuje pažnju veća. Dakle, pobornik sam i savremene književnosti. Ako idemo kroz istoriju, lista je baš dugačka. Ne bih da nabrajam, puno je i dela i autora. Pomenuću samo da sam se najviše vraćao poeziji Jovana Dučića i prozi Dostojevskog.
A ti? Gde god da si, budi dobro…
Hodaj dugo;
hodaj neuspela revolucijo davno zaboravljenih snova.
Majko nerođene sreće!
Majko prazne utrobe
i punog kofera
raznih letova i padova
nada i razočaranja,
čipkastog donjeg veša
i svih onih plišanih meda
otrgnutih od detinjstva
i uguranih u svet odraslih
i svirepih ljudi.
Hodaj dugo;
sakrij oči iza tamnih naočara
i ne misli na mene.
odlomak iz Nikoline pesme Zabluda
Stih jedne tvoje pesme glasi ovako: pesma i sreća ne idu zajedno. S tim će se, više-manje složiti svi pesnici. Šta je najčešće predmet tvoje tuge, tebe, kao pesnika koji posmatra, oseća i traga, a samim tim i predmet tvoje poezije?
-Nadahnuće, ljubav, vera i razočaranje. Pesme nekako nastaju vođene ovim osećanjima koja se smenjuju, dok je vera konstantna. Pomenuta osećanja inspirišu same pesme, deluju kao neki fitilj koji se zapali… Sve se to nekako kreće kružnom putanjom; i to je dobro sve dok krug ne postane prava linija. Poletim zbog nečega, nešto me nadahne; poverujem da je nešto moguće, da vredi, da postoji, pa bum, tras, pad na čvrsto tle. S tim što ja kad padam, kao da mi sama zemlja nije dovoljna, nego moram da pogodim i neku oštru stenu. (smeh) Euforija, ekstaza, razočaranje, rezignacija… Pesme nastaju u svim ovim fazama i, rekao bih, podjednako su i tačne i iskrene. Konstatacija u stihu da „srećni ljudi ne pišu pesme“ više se odnosi na generalni utisak i doživljaj, na širu sliku. S prozom je malo drugačije… I poezija i proza su borba autora sa svetom, sa svim avetima koje on nosi, ali i velika borba sa samim sobom i sa sopstvenim avetima… S tim da je proza, a tu pre svega mislim na romanopisanje koje je više kao rat, strategija i plan su jako bini. To je rudarski posao, dok je poezija nešto poput kafanske tuče. Mada, za pisanje može da se kaže da je prirodno stanje onih koji pišu, nešto kao disanje; bili uspešni ili ne, više ili manje dobri. To je stvar krvi i sivih ćelija, nešto što dolazi duboko iz habitusa.
Tvoje pesme nekako ne možemo zamisliti bez reči ljubav i reči žena: žena veća od stvarnosti (pesma Jednoj ženi), žena-zabluda (pesma Zabluda), obična žena (pesma Obična devojka)… Koja od njih je najinspirativnija? Kojoj te je najviše podsticala na pisanje?
-Sve tri pesme su različite i nastale su u različitim okolnostima. „Jednoj ženi“ je pesma fascinacije i pisana je prilično lako. Iako je „kilometarska“ i ima dosta „teških i setnih stihova“, zapravo cela je takva, faza dok je stvarana bila je lepršava, nonšalantna. Sećam se da pisanje te pesme nije pratio nikakav zastoj. „Jednoj ženi“ ima 14 ili više strofa i sve su nastajale baš tim redom bez kasnije promene redosleda. „Obična devojka“ je više revoltna pesma, prgava, na neki način, nastala delom usled povređenog ega. Zato u zbirci i neće biti u ciklusu posvećenom ljubavnim, romantičnim pesmama… „Zabluda“ je, pak, iskukana pesma, doživljena i proživljena u celini, isplakana… Pisanje je bilo teško i sporo, trajalo je mesecima. Bio sam blizu odluke da odustanem od nje. Izbacivao sam je nekako iz sebe kao „kamen iz bubrega“ uz dosta muke. Znam da sam kada je bila završena, osetio neverovatno olakšanje i neverovatnu sreću. Da me neko ne shvati pogrešno: kao žena posle porođaja: i olakšanje i sreća zbog onog što je došlo na svet. Ta pesma je inspirisana konkretnom osobom, konkretnom „zabludom“, ali je njeno pisanje pokrenulo i izbacilo iz mene razne druge zablude… To je čest slučaj kod pisanja. Nešto konkretno te inspiriše, ali samo kao inicijacija, a onda pokulja iz tebe i sve ostalo što nije vezano za sam izvor inspiracije. Kao kada se zapuši slivnik, pa kreneš da ga otpušavaš: izvadiš i to po šta si krenuo, ali i svašta nešto drugo. U „Zabludi“ sam hteo da opišem sva stanja kroz koja sam prolazio, ali i da nađem opravdanje za njih, kao i da nađem njihov uzrok. Zato su, bar meni, bitne reči: „Ko se za veru venča, od zablude se razvede, i ako i malo srca ima, sa novom verom pred oltar ode – to je jedini dokaz da si živ i da si čovek“… Kao i reči na kraju pesme: „Bože, hvala ti, pao sam! To znači da sam leteo. Osećaj, neobjašnjiv ljudima koji gmižu“… Hoću da kažem, da je „Zabluda“ pesma leta, pada, ponovnog ustajanja; gubitka smisla, motiva i ponovnog traganja za njim. Naravno, to je u velikoj, zapravo, u većinskoj meri, ljubavna pesma. Njeno stvaranje je pratio i potpuno drugačiji pristup, zacrtao sam sebi šta želim da kažem u kom trenutku; gotovo da sam je radio po scenariju iz glave. Totalno netipično za mene. Takav pristup, možda sam ponovio jedino još kod pesme „Pesma na grobu palog druga“. Ja, uglavnom, pišem po osećaju, ne usmeravam sebe na neku stranu. Ovde je bilo drugačije…
U pesmi ,,Jednoj ženi“ nailazimo na stihove Ne, ti nisi stvarna, jer stvarnost ne izgleda tako. Stvara se utisak da se pesnik odriče lepše stvarnosti i čini korak ka povratku onoj koja je bajat hleb u gladnim ustima. Iako je u prirodi pesnika da gotovo uvek želi i živi više od stvarnosti, ovoga puta se povlači, kao da strepi pred nečim. Čega se to pesnik uplašio?
-Uplašio se nove „Zablude“ – ili još jedne zablude… Uplašio se pomisli „da možda treba žrtvovati svoju samoću i krenuti putem fascinacija i raznih privida“… Pesnik se uvek uplaši zabluda i uvek naposletku pristane na njih – jer bez njih nije pesnik. Zabluda na kraju je vera na početku, bar često tako ispadne. Čak i svešteno lice može bez vere. Pesnik ne može.
Pesmu čiji stihovi glase…
…U tvom stomaku video sam carstvo i vaseljenu,
konačno odredište svoje svrhe –
i šansu da u nekom biću u nastajanju
postanem interval u večitom trajanju;
Da postanem epoha sa ciljem i sa iskupljenjem…
isprva si nazvao Ljubav, a zatim Suština. Zaključak je da su u tvom sistemu vrednosti one sinonimi? U kojoj meri je ova moja pretpostavka tačna?
-U velikoj meri! Zapravo, potpuno si u pravu. Po mom tumačenju to i jesu sinonimi. Verujem da je srećan čovek samo onaj koji je zdrav, koji ima spokoj i kome je ljubav uzvraćena, a da je pritom ludo zaljubljen. Sve ostalo može da donese uspeh, ponos, da čini veliku čast, može da znači i ostvarenje naših snova, ali ne i da nas istinski učini srećnim. Naravno, ljubav jeste višeslojna, ali i višekanalna, račva se, odnosi se na više stvari. Ipak, ljubav koja je inspirisala tu „Suštinu“ vezana je za partnersku ljubav… Stihovi koje si citirala, pisani su u trenutku, na mah, kao refleks na jednu situaciju koja je za mene bila emotivno prilično teška. Da sada ne bih bio, možda ponovo, nedorečen i zagonetan, zašto da ne, otkriću pozadinu priče, odnosno, pesme. Elem, moja nekadašnja ljubav – koja ima isto početno slovo imena kao i ja, okončala je naš odnos uz izričiti želju da joj se više ne obraćam. Mi smo tih dana isključivo bili na onlajn komunikaciji… Eto, ja sam se nadao novom susretu, a epilog je bio: kraj svakog razgovora. Naravno, poštovanje te odluke nije dolazilo u pitanje. No, imao sam neverovatno potrebu da kažem još nešto, prosto me je celo telo svrbelo ili, kako se kaže: hteo sam da puknem. Napisao sam te stihove, tačnije, više sam ih posložio kao obične rečenice i iskoristio sam svima nama poznati „fb stori“ i stavio ih tamo. Znao sam da će ih videti i znao sam da će znati da je za nju… Ostatak pesme je napisan kasnije. U suštini, u pesmi „Suština“, rekao sam ono što sam osećao u tom trenutku. Da, stvarno sam u njenom stomaku video carstvo i vaseljenu i konačno odredište svoje svrhe. Očigledno je da sam pogrešno video. (smeh) Ko zna, možda se nisam dovoljno umivao u tom periodu…(smeh)
Pesma ,,Obična devojka“ ukoliko ne grešim, između ostalog, govori o stremljenju današnje devojke ka ,,uniformisanosti“ tj. njenom nedostatku potrebe da se istakne kao individua. Koliko je danas ta težnja naglašena među devojkama, ljudima uopšte i šta je uzrok tome, po tvom mišljenju?
-Ljudi su u celini uniformisani, sve češće bezlični… Najvažnije je biti „ličnost“ rekao mi je u privatnom razgovoru jedan naš veliki savremeni pisac. U suprotnom sve što radimo biće bezlično! Najmanji problem je, zapravo, ta „socijalna uniformisanost“, koju možemo svesti pod modu… Toga je u određenoj meri uvek bilo, s tim da je ovde taj termin „obična“ upotrebljen kao jedna razočaravajuća konstatacija. „Obični ljudi“, nenadahnuti, bez vizije, bez energije, bez hrabrosti… Pesma jeste „Obična devojka“ ali se te osobine odnose na ljude u celini, ne delim karakter na muški i ženski. Za mene su oba pola potpuno ravnopravna u svemu, pa, i u poimanju dobrih i loših strana ličnosti.
Samo što ovde nije problem ni u nemanju ličnosti… Nije problem ličnost, bar nije bila u konkretnoj temi, nego dometi te ličnosti… Znaš onu staru: oduševiš se nekim drvetom – vidiš u njemu violinu, a na kraju shvatiš da je dovoljno dobro samo da bude drška za motiku. Opet, sve ima svoje. Da bi jedna violina zasvirala, mnogo motika je pre toga moralo da zakopa. Tvoje pitanje možda ima više „društveni smer“, ali ovde je stvar prilično prosta, individualna… I pre 2000 godina i za 2000 godina uvek je bilo i biće, duša i vizija koje jednostavno nisu u istoj ravni – i to nikakvo društvo buduće i potonje neće promeniti. Vidi, svima nama je za neke stvari u životu potreban par ili partner… Za posao, druženje, ljubav, za neke više ili niže oblike odnosa i prožimanja. Važno je znati šta sa nekim hoćeš, dokle sa nekim možeš i smeš da odeš, da ne bi došao u situaciju da „namiguješ slepom čoveku“… Hoćeš da popunjavaš bojanku… Drvene i voštane bojice su kao stvorene za to. Ipak, moraš da znaš da se „Monaliza“ ne slika ni drvenim ni voštanim bojicama – i tačka. Objasniš svom egu i svojoj ambiciji da nisi za neke stvari za koje bi oni voleli da jesi – i objasniš svojim očima da neko nije ono što bi oči volele da vide da jeste. Uparuj se sa ljudima na osnovu toga šta želiš u životu, gde vidiš sebe, na osnovu toga koliko si sam „običan“ ili „neobičan“…
Ti ni po čemu nisi posebna.
Tebe neće pamtiti ni istorija ni povjest.
Živećeš mirno,
tiho,
mahom lažno,
uz po neki hir i po neku obest;
I kad odeš, zaboraviće te;
Kao da te nikad nije ni bilo.
Ti ni po čemu nisi posebna,
i zato posebne ne razumeš;
I sve da hoćeš
i da se trudiš,
opet, ne možeš,
ne umeš,
da shvatiš:
Zašto žmurim kad najdalje gledim;
Zašto sebe dajem, zašto druge ne dam?
Zašto plačem kad mi je srcu najviše milo –
i koliko se svetskih mora u mojim suzama slilo.
Sve što ti imaš odnose dani.
Najveću slast,
zameniće još veća jed,
biće pelen,
gde beše med;
Vatru i žar,
prekriće prah,
prekriće led…
I svi džukci što za tobom laju,
počeće da reže,
da se sklanjaju
i da od tebe beže;
Čim ti haljine postanu tesne,
kad starost dođe, kad smrti pobesne;
Čim ti godine postanu breme;
Jer sve što ti imaš, odnosi, guta, vreme.
A ja?
Ja sam stvoren da letim.
Da ponekad padnem,
da ponekad sletim.
Stvoren sam da se zvezde za me bore,
da me ne daju, da me vuku gore;
Da s njima u kolu ludim,
da se lud ludom mesecu smejem,
uz sunce budim.
Ja sam kao ptica;
Kosti su mi šuplje;
Osećam kako vetar kroz njih svira;
Ja nema rat, ali nemam ni mira!
Ja imam pesmu!
Ja imam krila!
I u samo jedan njihov zamah,
svi tvoji putevi mogu da stanu.
Ti takve pogledom pratiš,
poželiš me jako
pa se sebi vratiš.
Strah svoj razumom pravdaš;
Grešna se moliš,
bestidna se nadaš.
Sve nežno i lepo ubijaš u sebi,
pa, nađeš prvog ko je nalik tebi;
S takvim gladnih očiju ležeš,
uz takvog sitog tela sediš,
to jedino možeš,
za toliko vrediš.
Ti ni po čemu nisi posebna.
Obična devojko –
proste duše i proste ćudi;
Ti ne razumeš da postoje ljudi:
Koji su došli da odu,
da se bore,
da vaskrsnu u svakom grobu;
Da izdrže i potop i buru!
Da prežive i zlog vraga
i još goru kurvu!
Da!
Došli su da odu!
Ali, nisu rođeni da umru.
pesma Obična devojka, Nikola Trifić
Tvoja poezija mnogo govori i o slobodi… Šta je za tebe sloboda?
-Pre svega i iznad svega, stanje duha i svesti, možda i gen, genetska predispozicija, ali svakako i deo kućnog vaspitanja. Slobodu prevashodno nosimo u sebi. Tačno je da mi akomuliramo sebe društvenom slobodom, ali je još tačnije da društvo napajamo ličnom slobodom. Slobodan čovek je, na prvom mestu, slobodouman čovek, oslobođen od bilo kakvih nametnutih stega. Pre svega, oslobođen od dogmi. Imaj na umu da većinu dogmi u životu sami stvaramo. Mada, verovatno ispred svega drugog: slobodan čovek je hrabar čovek. Pitanje je vrlo kompleksno i ako počnem da iznosim svoje šire mišljenje na tu temu, na razne lične i društvene varijacije slobode, bojim se da ću otići predaleko. Ljudi su po svojoj prirodi mnogo više neslobodni nego slobodni. Društvena „prava i slobode“ su u nedostatku i tu nema spora. Ipak, naše reakcija na taj nedostatak je često i paravan za prikrivanje sopstvenog kukavičluka i odustajanja od postizanja i dostizanja lične slobode. Kada šetaš ulicom, videćeš mnogo hodajućih kaveza ili zatvora na dve noge. Mnogo ljudi robuje svom strahu iznad svega. Opet, mnogi svoje lance doživljavaju kao zlatne narukvice – kao nešto vredno i zrelo – i to je krajnje legitimno. Jedno sam siguran: po pitanju ličnih sloboda, svako će uzeti onoliko parče koliko je spreman da ponese. Sloboda je za neke preteška i neki je uopšte ne doživaljavaju kao privilegiju. Sveta dužnost društva je da dostigne dovoljan nivo „pravne uređenosti i sigurnosti“ da ti hodajući kavezi i zatvori mogu bez ometanja da šetaju svoje rešetke. Treba, naravno, biti vrlo oprezan šta se sve pakuje pod pojmom „sloboda“, pogotovo na polju društvenog delanja… Koji put vodi do slobode – nisam siguran!? Ipak, znam da se taj put ne zove: „linija manjeg otpora“… Možda reč koja najbolje spaja i definiše i ličnu i društvenu slobodu je: suveren – suverenost. Da rezimiram: Niko ti neće uspraviti glavu, ako ti je kičma savitljiva kao trska, ako ti je karakter od plastelina, a srce kao kliker porcelanac – nigde ga nema.
Ljubav ili sloboda? Moraš da biraš…
-Pošto sam ja duboko slobodan čovek, onda ništa ne moram. (smeh) Mada, sloboda i ljubav su privilegija hrabrih. Kukavice nikada ne osete, ili bar ne dožive ta dva. Sloboda je preduslov ljubavi… Ali pošto si izričita u stavu da biram, izabraću ljubav.
Postoji li nešto čemu robuješ i ako postoji, šta je to?
-Sloboda. (smeh)
Da li svetu više fali ljubavi ili slobode?
-Fali mu i ljubavi i slobode, ali mu najviše fali nečeg trećeg, a to je poštenje. Dobar čovek je samo pošten čovek.
A pravde? Kako svet stoji sa pravdom?
-Znaš kako: Ljudi koji kopaju krompir, uglavnom jedu krompir. Ljudi koji kopaju zlato, nikad ne mogu da priušte zlatan sat. Države gde se iskopa najviše zlata, imaju najmanje građana sa zlatnim satovima. Da li je to pravedno? Ovo je bio više osvrt koji se tiče „standarda“, a koliko je pravda poljuljana može da se vidi i na drugim poljima, možda i važnijim, recimo na poljima poštovanja i očuvanja identiteta, jezika, nacionalne samobitnosti i slično. Naravno, ovo opet otvara temu slobode, bar one kolektivne. I ovde bih opet vratio onu reč: suverenost!
Kada počinješ da se baviš novinarstvom i šta je bio tvoj glavni poriv za donošenje takve odluke? Imaš li omiljeni novinarski žanr?
-Kolumna je moja omiljena forma novinarstva. Zapravo, kolumna ili autorski tekst, su i razlog zašto sam ušao u novinarstvo, iako je pitanje: koliko je to zapravo novinarstvo, bar ono klasično? No, radio sam i puno intervjua, pogotovo s ljudima iz književnog sveta i neku su mi baš dragi. Ipak, pisanje autorskih tekstova je ono u čemu, između ostalog, vidim sebe… Volim takav način izražavanja i odnosa prema javnosti, prema društvenim i političkim fenomenima koji nas okružuju. Takođe, novinarstvo je za mene i neko sidro, sudar sa realnošću na pravi način, neki prizemljeni hod koji mi prija. Uživam i u tome. S tim, da je Markes, čini mi se, rekao onu jako pametnu stvar: „Novinarstvo je divan posao, koji treba napustiti na vreme…“ Apsolutno se slažem.
Aforizmi – Kakva iskustva/osećanja su te, uglavnom, navodila da ih ispisuješ?
-Aforizmi su zaista došli usput, u pauzama pisanja poezije, proze, kolumni… Nisam aforističar, ali ponekad zapišem nešto tog tipa. Ko zna, možda ću i objaviti neku zbirku takvog karaktera. Poezija je, na primer, u velikoj meri refleks, a aforizam je potpuni refleks… To je zločin iz potpunog nehata, na neki način. (smeh) Ponekad je to refleks na nešto viđeno, a ponekad to viđeno izazove refleks koji izbaci neke prethodno nataložene stvari u vidu isvesnih razmišljanja, zaključaka… Nikada ciljano nisam seo da pišem aforizme. To je nešto što mi jednostavno padne na pamet, niotkuda. S tim sam počeo relativno skoro. Prva dva aforizma, zapisao sam kao obične misli: „Toliko smo tupi da smo se izoštrili u tome“ i „Go*no najbolje silazi nizbrdo, a najbolje se penje uz političku i društvenu lestvicu“, i tek naknadno sam shvatio da bi to mogli biti i aforizmi. I eto, tako je to krenulo.
Bavio si se i muzikom kao srednjoškolac. Na koji način i u kojoj meri je muzika prisutna u tvom životu sada? Imaš li muzičke uzore, omiljeni žanr, pesme…?
-Volim kafanu, čašicu, volim i pesme koje idu uz taj ambijent. Volim i pesme Đorđa Balaševića… Ponekad sam recimo u elementu slušanja etno muzike… Nekad mi dođe – da moram da čujem himnu, našu naravno. (smeh) Ipak, moj primarni žanr je bio i jeste „rock and roll“, pogotovo „hard rock“… Dok sam se bavio muzikom i svirao gitaru, to je bio isključivo „tvrd zvuk“… Omiljenih ima mnogo… Recimo, od stranih: „Led Zeppelin“, „Deep Purple“, „Rolling Stones“… Od srpskih i eks JU izvođača: Čorba, Kerber, Smak, Zabranjeno Pušenje… ima ih zaista dosta. Ako bih se odlučio za jednu pesmu, mada je to prilično težak zadatak, onda neka to budu „Stounsi“ i „Wild Horses”.
Krvi moja uludo prolivena,
čijim si smehom danas zalivena?
Jadnice i mučenice koraka smelih,
manitog srca i želja belih;
Pusta ti slava vazda bila –
ko te natera da tečeš iz vena i žila?
Milostinjo, prokletinjo;
Božja pravdo i đavolova avetinjo!
Usude moj i moja svetinjo!
Dok si dugu starost sanjala,
grešna te je mladost po javi ganjala.
Krvi moja pogano ti seme,
šta učini to grešnice od mene?
Zar si morala i ovako vrela, još da vriš?
Nad ognjištem sviju ti sama da bdiš?
I gde god je nepravda krenula slobodu da dira,
tamo tebi nije bilo mira.
Krvi crvena: od nadanja, od padanja, od lošeg vladanja,
od vera i nevera, juga i severa.
Crvena od: žara, od svog dara, od hiljadu ljudskih zala,
od mirne vode i ljutih vala…
Krvi! Niko da ti kaže hvala.
Ni kap tuđe tražila,
a litre sebe dala.
pesma Krvi, Nikola Trifić
Kakav je položaj poezije danas? Misliš li da mladi pesnici isuviše prate formu? Koliko to slepo praćenje forme čini njihovu poeziju sterilnom i „već viđenom“?
-Ima vrlo nadarenih ljudi, vrlo talentovanih stvaralaca. Gomila kao gomila je uvek diskutabilnog kvaliteta… Ovo i jeste doba „sterilosti“ i puke forme, ali se izdvajaju i neki nosioci potentne suštine… Kada pevaš, pevaj o onome što je bolelo, o onome što se volelo, o onome što je bio uzrok leta i kasnijeg pada; o ličnoj smrti i ustajanju… Verujem da tako nećeš pogrešiti. U pesmi ispadneš najpametniji kada se ne trudiš da ispadneš pametan. Piši da olakšaš sebi…
Zbirka i roman su u pripremi?
-Da, zbirka ide prvo. Zapravo samo što nije. Roman će sačekati narednu godinu.
Pominjali smo tvoje stihove, da li možeš pred kraj da podeliš neku rečenicu ili pasus iz romana?
-Sad si me baš presekla s tim. (smeh) Ima jedan pasus koji je već objavljivan, pa neka bude to: „Ko ubije ljubav, slobodu i istinu, ubio je Boga, mater Njegovu i dete Njegovo. Ljubav, sloboda i istina, to su Bog, Bogorodica i Dete Božje. Sve ostalo je ili potreban folklor savesnih ljudi, ili bogobojažljivost, onih što se ljubavi plaše, a slobode i istine su se odrekli. I baš ti će najviše mahati Njegovim imenom. Baš ti, jače i glasnije nego iko.“
Čitaš li trenutno nešto? Imaš li neku preporuku za čitaoce?
-Čitam po drugi put, gotovo zaredom: „Književnost i komentari“, od Slobodana Vladušića. Ako izuzmemo romane, jer ovo nije roman, moje mišljenje je da se radi o najznačajnijoj knjizi nastaloj kod nas u ove dve i kusur decenije 21. veka. Neverovatna deskripcija društva i čoveka – i spolja i iznutra . Dijagnoza bolesti, sa sve uzrocima, posledicama i preporukama za lečenje, s tim što bi ovde lečenje više značilo vaskrs čoveka u pravom smislu te reči. I to baš vaskrs, ne buđenje, jer za buđenje je kasno. Pomenuli smo više puta slobodu u različitim oblicima i moje mišljenje je da bi dokaz osvajanja nekog većeg nivoa društvene slobode mogao da bude dan kada će ova knjiga biti obavezna ili bar izborna lektira tamo gde treba da bude. Eto, neka to bude moja preporuka.
Vikaj me noćas,
iskam da te čujem.
Prezren i sam
kraj pendžera bdim.
Svoj grob si kopam,
tuđu sreću kujem;
Vikaj me,
noćas,
ja neću da si spim.
Vikaj me nežno –
kô što sestra vika,
zaludnog brata kome vrag uze kroj.
Vikaj me strasno –
kô što deva vika,
kad joj telo traži drugog tela poj.
Vikaj me golubice,
grešnice;
Ti prezrelo grojze,
moje duše rat.
Budan tvoju blagost snujem.
U svom korovu gnjilom,
za teb’ si čuvam jedan večni cvat.
Palo je srećo…
Palo je i ono što stajalo nејe.
Crno i belo kao brat i brat.
Tebi pevam,
sebe oplakujem;
Godine si ružim,
a prosim jedan sat.
I sve svoje boljke u jendak ću da frljim,
na mrtvoga konja cu da cunem kas.
S bose noge po kamenje da si odim,
da si trazim svetlo, da si tražim nas.
odlomak i pesme Južnjačka (pesma pisana upotrebom prizrensko-timočkog dijalekta), Nikola Trifić
Autor: Dragana Klašnja
Novi Sad, 2. maj 2022. godine
