„Pesmu sam napisala pre dve nedelje.
Došla sam kod bake na selo, daleko od svog grada, od roditelja, od škole, drugara. Nedostajala mi je škola, jer umesto učitelja sada moram da gleda u TV, pa sam pomislila kako bi bilo lepo da je sve kao i ranije“.
Za naš portal započinje priču Nina Dević, učenica trećeg razreda Osnovne škole „Dositej Obradović“ iz Novog Sada.
Nakon navonastale situacije i online nastave ova devetogodišnja devojčica napisala je pesmu koja danima „kruži“ na internetu.
„Zapitala sam se kako li sada izgleda škola, bez đaka, bez zvona, bez buke, bez dečjeg smeha…
Nedostaje mi sve to, stalno su mi nadolazila pitanja da li možda i školi isto tako nedostaju deca i šta bi nam škola rekla da je živa i da može da priča?
Zamislila sam tablu kako mi govori, zamislila sam tužno školsko zvono. Razgovarala sam sa njima u mislima.
Ispričala sam taj neobični razgovor baki koja mi je i dala predlog da napišemo pesmicu“.
I tako, malo po malo, stih po stih, nastala je pesmica o školi koja traži svoju decu nazad.
Nina trenira hokej, voli da slika, da vaja, da pravi razne predmete od gline, uživa u svakom vidu kreativnog izražavanja i jedva čeka da prođe vanredno stanje kako bi se vratila svakodnevnim školskim obavezama i druženju sa drugarima.
U narednim redovima pročitajte Nininu pesmu.
Pita jedna škola mala
„Gde su sada moji đaci?
Hodnicima mojim fale
oni mali genijalci.“
A i školsko zvono ćuti,
svaki dan se dužim čini.
„Požurite, dosadno mi
da vas čekam u tišini!“
Učitelji, nastavnici
povikaše svi u glas:
„Vratite nam našu decu
nek’ pričaju ceo čas!“
A deca se uželela
da im neko znanje bodri.
„Vratite nam učitelja
časna reč, bićemo dobri!“
Ustajaćemo na vreme,
šaputati malo tiše,
i tabla se uželela
da je dečja ruka briše.
Dosadno nam je kod kuće
i muči nas ovaj prizor
da umesto učitelja
gledamo u televizor!
Ocene će da se bune
što ih nema na papiru
hajde više nek nas virus
ostavi na miru.
Pa da juri kroz hodnike
ova mala, srećna četa,
a do tada učitelju
mašemo sa interneta!
