Snežana Vignjević je žena čije su snaga, vera i ljubav prema životu nadvladale i najteže izazove. Kada se suočila sa dijagnozom karcinoma dojke, njen svet se promenio u trenutku – ali iz tame i bola izgradila je svetlost za sebe i za druge. U ovom emotivnom razgovoru, Snežana deli svoje lično putovanje kroz borbu, strahove, nade i pobede. Govori o trenucima koji su je oblikovali, o neizmernoj važnosti podrške, veri koja ju je držala uspravnom, i o svojoj neiscrpnoj želji da pomaže drugima. Njena priča je svedočanstvo o hrabrosti, ljubavi i nesalomivom duhu žene koja i dalje korača kroz život sa osmehom i širom otvorenim srcem.
Možeš li nam ispričati kako je izgledao tvoj lični put – od trenutka suočavanja sa dijagnozom do današnjeg dana? Šta te je najviše oblikovalo u tom procesu?
Ufff, kao da je prošlo 10 godina od saznanja za bolest. Saznanje za bolest je toliko traumatično da nikom, ali zaista nikom, ne bih poželela da prođe samo tu jednu noć saznanja. Dan saznanja i dalji put opisujem kao pakao na zemlji koji jednu majku može da zadesi. Jer u tom trenutku ne mislimo mi toliko na sebe, samo na njih – kako će oni bez mene!Suprug, pas… Bilo je dana kada nisam smela da ih pogledam jer me je ta misao razdirala… Bilo je dana kada sam preplakala…
Koji je bio najteži trenutak kroz koji si prošla i šta ti je pomoglo da iz njega izađeš jača?
Najteži trenutak je definitivno saznanje o bolesti, kasnije je sve splet okolnosti koje moraju da se dese… Da li sam sada izašla jača – vreme će pokazati. Ipak, osoba koja doživi takav udarac, emotivni slom, mislim da se teško može vratiti da bude kao pre, a kamoli jača. Ali nada nikad ne prestaje – to mora svima da bude podstrek. Dobili smo šansu da se borimo, da se izlečimo…
Koliko ti je bilo dostupno znanje i informacije o bolesti u tom periodu i koliko ti je to značilo? Da li si imala osećaj da postoji dovoljno podrške?
Pa iskreno, saznanja o karcinomu dojke baš i nisam imala. Hvala Bogu, niko u mom okruženju nije imao. Znala sam, čula – bilo je žena, i uvek mi je to predstavljalo nešto strašno, kao i svima verovatno.
Podrška u smislu prijatelja, porodice, pa čak i poznanika, bila je ogromna. Toliko jaka da ja ponekad nisam morala ništa da radim – sve su one bile tu za mene. MOJE ŽENE!
Šta bi poručila ženama koje se trenutno suočavaju sa zdravstvenim izazovima – bilo da su fizički ili mentalni?
Moramo složiti kockice u glavi. Meni je puno pomogla psihoterapeutkinja Mima da se nekako vratim u kolosek. Vera me je održala, pričešće mi je bilo lek – zaista. Samo sam letela u crkvu, jer u bolesti duša traži Boga.
Zaista, naši divni sveštenici su tu za nas, pogotovo onkološke bolesnike – razumevanje, podrška, razgovor, šta god treba.
Na koji način se tvoje iskustvo pretvorilo u snagu da danas pomažeš drugima?
U suštini, godinama unazad gledam da se moj život svodi na pomoć drugima, jer tako pomažemo i sebi. Mnogo humanitarnih bazara sam organizovala i učestvovala na njima. Mnoga poznanstva su se izrodila u prijateljstva iz tih naših humanitarnih skupova.
Ja uvek kažem: „Kada bih mogla da živim od te energije koja vlada kada nekome pomažeš, meni bi to bio jedini vazduh koji mi treba!“
Odatle i toliko podrške i razumevanja sada kada sam ja u problemu.
Pitali su me: „Šta imaš od toga? Koja je korist?“
To ne može da razume čovek koji to nešto nema u sebi.
Ali zahvalnost u očima roditelja kad znaju da je neko tu za njihovo bolesno dete – to nema cenu. Okice te dece, energija, i ponajviše LJUBAV – zar to nije dovoljna „cena“?
Koji su tvoji mali rituali, navike ili misli koje te svakodnevno drže motivisanom i podsećaju na tvoju snagu?
Pa eto, spomenuću i njega – mog malog psa, kojeg smo sasvim slučajno kupili detetu pre saznanja o mojoj bolesti. On je moj lek. U nekim teškim, depresivnim danima on me izvuče iz kreveta. U šali kažem – „uvek je nasmejan“ – ali eto, Tedi je moj ritual.
Moja deca i suprug su moj motor koji mi daje snagu za dalje. Crpim svaki mogući vid pozitivne energije i ljubavi iz njih i zaista su najdivniji na svetu.
Kako edukacija i informisanost doprinose osnaživanju žena, posebno kada je reč o prevenciji zdravstvenih i društvenih problema?
Mislim da treba mnogo više da pričamo o bolesti – karcinomu. Da smo svi više edukovani.
Preglede – što češće!
Eto, meni se desio i hvala Bogu – na vreme. A bila sam pre toga na pregledu pre 11 meseci i ni tačkice nije bilo.
Tako da – MOLIM VAS: PREGLEDI, PREGLEDI! I mirne smo – da budemo zdrave našoj porodici.
