Sve više ljudi prepoznaje važnost mentalnog zdravlja, ali predrasude o psihoterapiji i dalje su prisutne. Mnogi veruju da je odlazak kod terapeuta znak slabosti ili neuspeha u samostalnom rešavanju problema. U svetu gde društvene mreže i tehnologija sve više oblikuju naše odnose i identitet, javlja se potreba za stručnim vođstvom koje bi nas usmerilo ka zdravijim psihološkim obrascima.
U razgovoru s master psihološkinjom, psihoterapeutkinjom pod supervizijom Tanjom Senić, razgovarali smo o najčešćim mitovima o psihoterapiji, generacijskih razlika u pristupu terapiji, kao i uloge tehnologije u očuvanju mentalnog zdravlja.
Koja su najčešća zabluda ili mitovi o psihoterapiji koje biste želeli da demistifikujete?
Kao prvo, želim da istaknem važnost ovog pitanja I zahvalna sam što ste prepoznali neophodnost da se o ovome diskutuje. Sve više kao društvo postajemo otvoreniji prema funkciji psihoterapije, ali I dalje postoje mitovi I zablude, pre svega neosvešćenost za benefite postizanja mentalnog zdravlja. Negde u korenu postojanja ove problematike stoje pogrešna verovanja, pa tako slušam o tome da samo slabe osobe idu na psihoterapiju. Slušam o izjavama kako smo suviše jaki i sposobni da nam psihoterapeut nije potreban. Iako često možemo sami, potpuno je normalno i to da nam je stručna podrška neophodna. Odlazak na terapiju je zapravo znak da ste itekako snažne osobe, ali i odgovorne prema svom psihološkom zdravlju. Najzad, otvorenost prema radu sa stručnim licem objašnjava i spremnost prema učenju o novim racionalnijim mogućnostima i uvidima da uvek postoji prostor za nova saznanja, usmerena ka rastu i razvoju čoveka.
Kako se vaša praksa psihoterapije prilagođava različitim generacijama? Da li primenjujete različite pristupe za milenijalce u poređenju sa starijim generacijama?
Sa pojavom popularnih društvenih mreža mladi ljudi su mnogo otvoreniji za seanse I oni su negde i nosioci zdravijih poruka koje normalizuju i osvešćuju važnost psihoterapije. Tako da se i starije generacije polako priklanjaju i ohrabruju da zatraže pomoć. Što se tiče pristpa, prilagođavanja moraju da postoje i ne rade uvek “opšti recepti”. Često se mora proceniti kada je dobar momenat za određenu tehniku ili otvaranje neke goruće teme. Svako je individua za sebe i mnogo treba voditi računa o poštovanju klijentove ličnosti i njegove spremnosti.
Kako tehnologija utiče na mentalno zdravlje današnjih ljudi? Da li smatrate da su društvene mreže više štetne ili korisne za mentalno zdravlje?
Dakako da postoji korist. Upravo pomenuta otvorenost mladih generacija, koji su naučeni na konstantno druženje sa društvenim mrežama, jeste korist. Oni su najširi kanal preko kojih se važnost odlaska psihoterapeutu promoviše i kao trend i kao potreba. Međutim, iako se sve više priča o tome i više otvaraju teme o mentalnom zdravlju, društvene mreže donose I opasnost od pogrešnog informisanja javnosti o određenim poremećajima ili stanjima. Popularizuju se textovi na raznoraznim sajtovima koje ne pišu stručna lica. Takođe, mnogi influenseri dele savete i informacije o tretmanima i dijagnozama. Ima i onih koji se slobodno reklamiraju kao psihoterapeuti, a da nisu obučeni za razumevanje psihopatoloških procesa. Danas svako uzima za parvo da se bavi psihoterapijom, a nema iza sebe zvaničnu diplomu koja dokazuje poznavanje psihopatologije, niti akreditovanu psihoterapijsku edukaciju. To je veliki rizik. Ne kažem da oni možda neće pomoći, ali postoji ozbiljna pretnja za pogoršanje nekih stanja i simptoma jer ne mogu da prepoznaju pojedine dijagnoze ili stanja. Važno mi je da istaknem, da čitajući i slušajući o raznim poremećajima, ljudi suviše olako shvataju dijagnoze, a ne znaju da se često potpuno različiti dijagnostički spektri, koji moraju da se tretiraju oprezno i na poseban način, često manifestuju istom simptomatologijom. Samo stručno lice ovo može da prepozna.
Zato treba pažljivo birati svog psihoterapeuta, koji pre svega mora biti obučen iz pomenutih domena. Ne mogu dovoljno da naglasim važnost ovoga.
Kako se bavite stigmom vezanom za mentalno zdravlje? Kako podstičete ljude da potraže pomoć bez osećaja stida ili slabosti?
Važno je da se stručnjaci što više pokrenu i javno istupaju pričajući upravo o ovoj temi. Obrazovanje je ključ razrešavanja svih mitova. Osećaj stida i slabosti su normalni otpori kod ljudi, prirodno je da osećamo strah kada prvi put biramo terapeuta. Niti znamo koga smo izabrali, niti znamo šta se tamo radi. O tome treba pričati i opovrgnuti ideju da se iza tih osećaja kriju uverenja da smo manje vredni I da sramota govori u prilog naše neadekvatnosti što smo se uopšte javili stručnjaku. Svi imamo probleme, svi smo ljudi i svima je često potrebna stručna pomoć. Pa i mi psihoterapeuti imamo svoje psihoterapeute. To je potpuno ok. Ok je da ti nije ok, ali nije ok da se o tome ćuti i trpi.
Da li vidite trendove u rastućoj potražnji za psihološkom podrškom među mladima? Koji su najčešći razlozi zbog kojih se mladi obraćaju psiholozima danas?
Poremećaji raspoloženja i aksiozni poremećaji su najčešći problemi mladih. To ne znači automatski da su svi oni anksiozni ili depresivni po dijagnostičkim kategorijama. Ali nelečena i neprepoznata problematika može se lako razviti u te ili druge dijagnoze. Nikada nije kasno obratiti se za pomoć, ali naravno da je preporuka da se sa tim počne što pre. Pohvaliću mlade ljude koji se sve više javljaju, ne samo zbog teškoća I problema, već I zbog želje da rade na sebi. Uglavnom su to mladi koji već dosta znaju o svojim psihologijama, mnogo čitaju, prepoznaju važnost pomoći. Hvala im što pozitivno utiču na uvide drugih.
Kako se nosite sa sopstvenim izazovima i emocionalnim opterećenjima koje možete doživeti radeći kao psiholog? Koje tehnike samopomoći koristite kako biste održali sopstveno mentalno zdravlje?
Svako ko se bavi ovim pozivom prethodno mora da ima određeno iskustvo i rad na sebi. To znači da li mi imamo svoje terapeute, jer kako nekome da pomognemo ako prethodno nismo razrešili neke probleme i loše obrasce. Takođe pored te obaveze, učimo i načine na koje treba da pravimo distancu u odnosu na probleme klijenata. To ne znači hladnoću i nezainteresovanost, već mogućnost profesionalca da iako saoseća sa svojim klijentom, ne bude u potpunosti preplavljen njegovim osećanjima. No, to ne znači da nam ne preti opasnost od efekta izgaranja. Kao ljudska bića nismo savršeni I zato smo I sami klijenti našim terapeutima, a oni klijenti svojim. Pored toga često pronalazimo svoje zdrave izduvne ventile, a meni je bavljenje muzikom jedan od takvih pomoćnih mehanizama.
Kako jednon zauvek otkloniti stigmu o sramoti odlaženja na psihoterapiju?
Pre svega treba informisati ljude, počev od organizovanih I obaveznih radionica u obrazovnim institucijama. Osvećivati javnost kroz raznorazne tribine i nastupe u medijima, kulturnim centrima, ma gde god. Često sam pravila predavanja i davala mogućnost otvorene diskusije i u klubovima I kafićima koji promovišu kulturu i vrednosti. To se radi, ali to treba biti jedan stalan proces i naša obaveza koja se nikada ne završava.
Objektiv24
Foto:Aleksandar Jovanović
Zabranjeno preuzimanje dela ili celog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima
