Početak Gradske vesti U POSETI PORODICI ĐURKIĆ: Za snove nikad nije kasno

U POSETI PORODICI ĐURKIĆ: Za snove nikad nije kasno

50
0

Pošto im deca pohađaju Osnovnu školu “Žarko Zrenjanin”, direktor, nastavnici i đaci odlučili su da zajedno sa Udruženjem građana “Novi Sad” priteknu u pomoć. Započeta je akcija sakupljanja sredstava u kojoj su učestvovali obični građani, društveno odgovorne kompanije, ali i sportisti. U aprilu ove godine, porodica koja živi od sakupljanja sekundarnih sirovina, uselila se u svoj novi dom – nameštenu kuću od šezdesetak kvadrata u Kisačkoj ulici. Tridesetogodišnja Bojana Đurkić, majka porodice, ne krije ni danas oduševljenje i zahvalna je svima koji su pomogli, jer nije ni mislila da će ikada živeti u pristojnim životnim uslovima. – Već pet meseci smo ovde i brzo je prošlo. Prezadovoljni smo, čovek se brzo navikne na bolje. Neverovatno je, ni iz čega se stvorilo nešto. Bez predstavnika škole i udruženja ovo se ne bi desilo i nikad nećemo moći da im se odužimo zbog toga – kaže Đurkić i nastavlja: – Suprug se I dalje bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina, a ja primam socijalnu pomoć i dečji dodatak. Možemo živeti od primanja i računi se izmiruju svakog meseca – objašnjava Bojana. Kuća Đurkića danas odiše porodičnom atmosferom. U kuhinji sa trpezarijom, za velikim stolom dočekuju se gosti. Na zidovima su porodične fotografije i slike sa proslave useljenja. – Rečima ne mogu opisati svoju sreću. Kuhinja ima vode, dok smo je u baraci dovlačili u galonima i još se pitali da li će je biti dovoljno. Najviše sam se obradovala veš mašini, jer je veoma teško bilo prati rukama, naročito zimi – kaže sagovornica portala mojnovisad.com Roditelji svakog jutra popiju kafu zajedno, nakon toga isprate decu u školu. Suprug uzima kolica i ide na posao, a Bojana sprema ručak i obavlja kućne poslove. – Održavam maksimalno i trudim se da bude sve čisto i uredno. Doručak se obavi na brzinu, ali za ručkom i večerom smo zajedno. Raširimo sto i stanemo svi. Ta porodična atmosfera je osećaj koji me ispunjava. Tako dolikuje porodici, ranije je to bilo fizički neizvodljivo. Najviše se radujem nedeljnom ručku, jer tada spremam i slatko i slano – priča Bojana. U uglu je i Smederevac koji će zimi grejati kuhinju, dve sobe i dva kupatila. A novac za ogrev se redovno odvaja svakog meseca. Dečja soba odiše veselim bojama, kreveti ispunjavaju prostoriju, a školski rančevi vise sa čiviluka. Deca redovno pohađaju nastavu, a najstarija Katarina sada je krenula u srednju frizersku školu. Trinaestogodišnje bliznakinje Buba i Beba su trenutno sedmi razred, a osmogodišnja Bojana drugi. Peđa ima jedanaest godina, ide u peti razred i odličan je đak. – Ovde je sjajno. Svako ima svoj krevet i ne spavamo više zajedno u jednom. Imamo više prostora, lakše se uči i sve ovo je stvorilo još veću volju – iskren je Peđa. Obrazovanje je upravo ono na čemu je majka porodice insistirala od početka i nikad nije dozvolila da se ono zapostavi. – Ja sam završila samo šest razreda osnovne škole. Roditelji su mi se razveli kada sam bila mala i od tada smo oskudevali u svemu i život nam nije bio lak. Zbog toga se trudim da to ne dopustim njima. Najvažnije je vaspitanje i obrazovanje. Moraju se lepo izražavati i ponašati i redovno ići na nastavu. Svi će nastaviti srednje obrazovanje, a uslovi su im obezbeđeni. Neko uči za stolom, a neko u krevetu. Imaju svoj kutak, domaći rade i preko interneta – kaže Bojana. Deca takođe pomažu i u kućnim obavezama. Svako namesti svoj krevet nakon ustajanja i opere svoj tanjir posle jela. Ali ne zapostavlja se ni zabava, jer drugari iz škole često dolaze u posetu i sluša se muzika preko jutjuba. Dvorište porodične kuće uvesejavalju i ljubimci, pas i mačka. Međutim, ono čemu su se mali Đurkići najviše obradovali jeste kupatilo. Deca koja su od rođenja navikla da se kupaju u koritu bez tekuće vode, svakog jutra stvaraju red ispred tuš kabine. Bude ponekad i guranja i malo svađe oko toga ko će pre da se okupa, ali majka Bojana to brzo rešava sa osmehom na licu. – Život u baraci bez vode i struje nas je ojačao. Kakva god da je bila situacija i onda kada je bilo najgore, mi nikad nismo bili pognute glave. Trudila sam se da deca uvek imaju osmeh na licu i da misle pozitivno bez obzira na to šta sudbina donosi. Ova porodična kuća danas je ispunjene želje o kojoj smo nekada kao porodica maštali – kaže Bojana Đurkić.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here